Srbija između američkih diplomata i ruskih vatrogasaca

Jasno je da je pitanje centra previše politizovano, ali i da Srbija nema formulu prihvatljivu za velike sile.

'Zašto je Rusima toliko važno da njihovi vatrogasci, spasioci ili razmineri dobiju povlašćen status?', pita autorAl Jazeera
Srbija je poslije godina balansiranja između Zapada i Rusije dobila jasno upozorenje Vašingtona da ne može više da sjedi „na dvije stolice“, a jedan od testova budućnosti tiče se Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu.

Centar otvoren prije pet godina da bi regionu pružio pomoć u vanrednim situacijama, naglo je dobio na važnosti od vremena zaoštravanja poslije izbijanja ukrajinske krize 2014. I Zapad i Rusija od tada pokušavaju da ostvare značajniji uticaj na području Zapadnog Balkana ili da barem blokiraju napredovanje rivalske strane.

Da li Centar u blizini niškog aerodroma ima isključivi zadatak da brzo pomogne u slučajavima elementarnih nepogoda i obuči spasioce, kako tvrdi Moskva, ili se radi o slabo prikrivenoj namjeri Rusa da uspostave prvu vojnu bazu u Evropi od vremena raspada Varšavskog ugovora, kako sumnja Zapad.

Kada je RSHC otvaran na osnovu sporazuma Moskve i Beograda, tadašnji ruski ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu, sadašnji ministar odbrane, odbacio je spekulacije Zapada kao “čistu izmišljotinu”.

Prikrivena vojna baza
Depeše Vikiliksa, međutim, otkrivaju da je centar odavno bio u američkom fokusu. Zabrinutost počiva na tri premise: jača se rusko vojno prisustvo na Balkanu; Centar poseduje potencijal da se pretvori u pravu vojnu bazu; lociran je na samo sat vožnje od baze “Bondstil”, što Moskvi omogućava da špijunira Amerikance na Kosovu, u Rumuniji i u Bugarskoj.

Funkcioneri Evropske unije ponavljaju da ukoliko Srbija želi da postane član, onda mora da se pridruži zajedničkom programu EU za vanredne situacije i odustane od saradnje sa Rusima.

Sumnje Zapada dodatno su podgrejane zahtevom ruske strane da Rusi zaposleni i Nišu dobiju – diplomatski status. Zvaničnici u Beogradu su očito podeljeni pa se pitanje statusa ne rešava, izazivajući sve veće nestrpljenje Moskve.

Srpska premijerka tvrdi da se radi o prioritetu Vlade, šef diplomatije najavio je još u maju da će kod šefa države pokrenuti inicijativu u vezi sa rešavanjem statusa zaposlenih Rusa, ali stiglo se samo do toga da se Srbija zbog ovog pitanja nađe u unakrsnoj vatri Istoka i Zapada.

“Nismo u lakoj situaciji”, lakonski je početkom jula predsednik Aleksandar Vučić odgovorio na pitanje ruske agencije Sputnik o sudbini Centra. Teško da toj oceni može išta da doda i danas.

Ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Čepurin je nedavno predsedniku Srbije preneo očekivanje da status petorice Rusa iz Niša treba rešiti “što pre” u skladu sa sporazumom iz 2012. jer je „sazrelo i prezrelo“. Tvrdi da se ne radi o diplomatskom statusu već samo “određenim privilegijama” kakve uživa administrativno-tehničko osoblje u ambasadi.

To što rešenja nema, ambasador pripisuje „nekim snagama“ koje žele da nanesu štetu Srbiji, da je učine ranjivijom. „Podrivajući ovaj centar, te snage pokušavaju da pokažu da je neko drugi gazda ove zemlje, a nikako Srbi“.

'Špijunsko gnijezdo'
Pojačavajući pritisak na Srbiju sa jasnim ciljem udaljavanja od Zapada, portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova kaže: “Čuju se savršeno neshvatljive, apsurdne i izmišljene optužbe u duhu najgorih tradicija hladnog rata, da je maltene reč o špijunskom gnezdu Rusije na Balkanu, koji bi navodno mogao da predstavlja opasnost po američki kontigent na Kosovu”.

Sumnje Zapada time nisu otklonjene. „Ne razumijemo zašto ruski humanitarni centar u Nišu traži diplomatski imunitet, zašto im to treba“, pitao se ovih dana u Beogradu zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD-a Brian Hoyt Yee.

Jasno je da je pitanje Centra “previše politizovano”, kako je jednom prilikom rekla premijerka Ana Brnabić, ali je takođe jasno da Srbija nema formulu prihvatljivu za velike sile i da zato nije odlučila šta da radi u situaciji kada i Istok i Zapad diplomatski ponavljaju da odluku Beograd treba da donese samostalno.

Još oktobra 2014. najavljeno je potpisivanje Sporazuma o uslovima boravka, privilegijama i imunitetima RSHC. Bivši predsjednik Tomislav Nikolić izjavio je početkom 2016. da bi sporazum kojim bi ljudstvo Centra steklo ista prava i obaveze kao i pripadnici NATO na teritoriji Srbije, mogao da bude potpisan tokom posete ruskog premijera Dmitrija Medvedeva.

Gotovo da je javna tajna da je Medvedev prošle jeseni otkazao već najavljenu posetu kada je obavešten da Beograd ne namerava da usliši ruski zahtev i da potpisa neće biti. Govorilo se da je Vučić protiv.

Sporazum koji je bivši predsednik Boris Tadić potpisao sa tadašnjom državnom sekretarkom SAD Condoleezzom Rice – da NATO snage imaju potpuno zaštićen status na teritoriji Srbije – jedan je od ključnih agrumenata zahteva da takav status dobiju i ruske snage.

“Objasnite vi to Rusima, da je to moglo, a sad ne može”, rekao je jednom prilikom šef srpske diplomatije Ivica Dačić koji uporno, kao i Rusi, insistira da se pitanje reši jer kaže da ima posebnu odgovornost pošto su on i ministar Šojgu oformili Centar.

Srbija se približava Rusiji
Kada bi hteo, Dačić bi mogao da objasni da je centar u Nišu humanitarni i kao takav treba, bez izuzetka, da ima isti status kao i sve humanitarne organizacije u Srbiji. Ako nije vojni, zašto se zagovara status koji ima NATO kao vojnopolitička organizacija?

U Briselu i Vašingtonu sada sve češće, javno, podsećaju Beograd na obaveze koje proističu iz evrointegracionih pregovora. Zapad primer niškog Centra koristi kao još jedan dokaz da se Srbija približava Rusiji u meri koja je nedolična jednoj državi kandidatu za članstvo u EU.

Brian Hoyt Yee preporučuje da se Srbija zapita zašto (Rusi) pritiskaju Srbiju da im omogući „nešto što nije normalno“ i da „treba da traži rešenja i partnerstva koja će je približiti EU i evropskim standardima“.

Ministar odbrane Aleksandar Vulin odmah skoči i kaže da je izjava američkog diplomate „najteži javni i vrlo nediplomatski pritisak na Srbiju“ i njeno pravo da samostalno odlučuje. Time kao da je dao prednacrt teksta potonjem saopštenju ruskog Ministrstva inostranih poslova. Da je reagovao na Čepurinovo „što pre“ – što deluje poprilično direktivno – onda bi to delovalo kao istinska pozicija neutralnosti.

I ovdašnja javnost podeljena je duž prepoznatljivih demarkacionih linija, ali utisak je da branitelji ruskog zahteva dobijaju priliku da budu glasniji. Mediji pod kontrolom vlasti aktiviraju onaj deo javnosti koji nema dilemu koga će da napada a koga da brani: “Sve što je protiv volje SAD je pravi put za Srbiju“; „Otkačite se od naše zemlje više“; „Naš odnos sa Rusijom niko neće pokvariti“, samo su neki od komentara u jednom beogradskom listu.

Zašto je Rusima toliko važno da njihovi vatrogasci, spasioci ili razmineri dobiju povlašćen status? Zašto je delu političkog vrha tako stalo da humanitarci dobiju iste beneficije koje Rusi imaju samo u Jermeniji, a nešto slično ne postoji u svetu?

Direktor Centra Bojan Glamočija izjavio je u julu za TV Pink da je dobijanje diplomatskog statusa najbitnije zbog finansija, jer bi se novac, koji sada odlazi na plaćanje poreza na opremu, mogao uložiti u kupovinu nove opreme.

„Ne pada mi na pamet da nekoga ubeđujem da ovo nije vojna baza“ rekao je za Sputnik Oleg Ganijev koji je nedavno postavljen na mesto zamenika direktora za operativno reagovanje. Podseća da je 20 ljudi iz Centra, uključujući vozače i prevodioce, pružalo pomoć po Albaniji, Sloveniji i BiH. Danas sem srpskih kroz obuku prolaze članovi Gorske službe spasavanja iz hrvatskog tima K9, a ranije su boravili mađarski spasioci.

Diplomatski status Rusa u Nišu
Predstavnici medija iz regiona su u nekoliko navrata posetili Centar uz zajednički zaključak da se ne radi o prikrivenoj ruskoj vojnoj bazi i nameri Moskve da se vojno infiltrira na ovom prostoru.  “Bilo je malo vidljivih dokaza da se mesto koristi za bilo šta drugo sem za borbu protiv poplava, šumskih požara ili drugih prirodnih katastrofa”, napisao je oktobra 2016. izveštač američke agencije AP.

Predstavnici ambasade SAD kao i vojni atašei Švajcarske, Austrije i Poljske u Beogradu takođe su obišli Centar ali njihov ključni komentar je bio da nisu videli ništa što ukazuje na to da Rusima u Nišu treba diplomatski status. „Uporni zahtevi za status nepovredivosti osoblja i prostorija Centra samo izazivaju sumnju u dugoročne namere vezane za taj objekat“.

Dodatnu uznemirenost Zapada izazvala je nedavna izjava potpredsednika ruske Vlade Dmitrija Rogozina da Centar nije ono što bi trebalo da bude, i da mu je potrebno mnogo više ljudi i opreme.

Centru preti zatvaranje ako se ne ispuni zahtev Moskve da mu se dodeli specijalni status. Da li je slučaj predimenzioniran? Možda, ali nema sumnje da Centar u Nišu ozbiljno testira odnos Srbije sa Istokom i Zapadom.

“Nismo u lakoj situaciji”, mogao bi da ponovi predsednik Vučić.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

(Al Jazeera)