"Šarmantni komšija bio je pravi OTAC MOG SINA, ali to niko..."

Svekrvino upozorenje
Odmah sam požalila što sam ga prekorila. Iduće je nedjelje Sven pozvao Tina da zajedno odu na izlet. Bilo mi je žao što i mene nisu pozvali da pođem s njima. Ja sam toga jutra bila na misi s Andrejem i njegovom majkom, a zatim kod njih na ručku. Sve bi žene koje sam poznavala prodale dušu vragu samo da budu na mom mjestu. Ali ne i ja. Nisam mogla prestati razmišljati o Svenu i Tinu i izletu koji su isplanirali za to popodne.
Dok su nam posluživali čokoladni mousse za desert,Andrej se ispričao i otišao pozdraviti poznanika za susjedni stol. Magdalena me pažljivo promatrala, poigravajući se slasticom u svom tanjuru. Na kraju je odložila vilicu i strogo me pogledala.
–    Čula sam da imaš novog susjeda.
– Ah, da. Tek se nedavno doselio u naš grad – objasnila sam joj, pitajući se zbog čega je on zanima.
Stisnula je usnice i salvetom dotaknula rub usana. Na licu joj se pojavio izraz neodobravanja.
– Znaš, Larisa, ne bi bilo dobro da krenu govorkanja o tebi i tvom novom susjedu.
Zbunila sam se.
–    Molim? – upitala sam i dohvatila čašu s vodom.
Skliznula mi je iz ruke i voda se prolila po stolnjaku. Konobar je odmah dotrčao obrisati stol, a ja sam osjećala kako u meni raste bijes. Kako se usudila izreći takvu glupost?
–    Bojim se da ne shvaćam o čemu to pričate.
– Viđena si s njim, Larisa. To ne možeš poreći – rekla je, a zatim je, udaljivši tanjur od sebe, dala znak konobaru.
I ja sam odgurnula svoj tanjur. Nisam bila gladna i bila sam ljuta. Nisam se željela raspravljati s njom, ali sasvim sigurno nisam željela ni šutke slušati njezina predbacivanja.
–    Moj sin i ja smo viđeni s njim. I nismo radili ništa neprimjereno. Jeli smo hamburger i on je igrao nogomet s Tinom. Uvjeravam vas da je to sve što smo radili.
Osvrnula sam se oko sebe, tražeći pogledom Andreja. On je to primijetio i vratio se za stol.
–    Je li sve u redu? – upitao je pogledavajući čas majku čas mene.
–    Sve je u redu – promrmljala sam. – No, sada bih se vratila kući, ako nemaš ništa protiv.
U autu nismo progovorili ni riječ. Ja sam sjedila odostraga, a Magdalena sprijeda, uspravna i ohola poput kakve kraljice. Andrej me otpratio do ulaznih vrata.
–    Nazvat ću te kasnije, može?
–    U redu – odgovorila sam. Tin je odabrao upravo taj trenutak da istrči van.
– Bok, mama. Sven i ja smo čekali da se vratiš da te pitamo hoćeš li s nama.
–    Znaš što, Tine? Mislim da je jedna lijepa šetnja šumom upravo ono što mi sada treba – odlučno sam odgovorila.
Jadni Andrej. Nije imao pojma zašto smo se njegova majka i ja držale tako rezervirano. Ali bila sam sigurna da će se ona pobrinuti servirati mu svoju verziju čim ostane nasamo s njim.

Ugodna šetnja
U svakom slučaju, ta mi je šetnja baš prijala. Popravila mi je raspoloženje nakon one mučne diskusije s Magdalenom. Pomogla mi je da zaboravim na zabrinute Andrejeve poglede dok smo se vraćali. Bilo je divno promatrati Tina kako pun energije trči šumom i neprestano zapitkuje Svena o biljkama, cvijeću, životinjama. I bilo je divno vidjeti s koliko strpljenja mu Sven odgovara na naizgled banalna pitanja. Tin i ja smo se već bili prilično vezali uz Svena i nisam željela svog sina lišiti njegova novog prijatelja. Ignorirala sam činjenicu da ni ja više nisam mogla bez njega.
Bio je prekrasan sunčani dan, nebo je bilo bez oblačka i pri kraju šetnje osjetila sam neopisivo blaženstvo i spokoj. Fizički zamor me oslobodio briga i nakon posljednjeg uspona zaustavila sam se i sjela na travu da dođem do daha, primijetivši da mi je odjeća mokra od znoja. Sven se zaustavio pokraj mene.
– Ne uspijevam pratiti tvog sina – rekao je sav zadihan.
–    Ni ja – priznala sam.
–    Larisa… – promrmljao je i naglo se uozbiljio.
Skočila sam na noge i zamakla za jedan rascvjetali grm. Trudila sam se ostati pribrana, ali nešto se u meni uznemirilo, nešto što je mirovalo još od Robertove smrti.
– Larisa – ponovio je on, približivši mi se.
–    Ne – rekla sam i pobjegla niz puteljak na kojem nas je čekao Tin.
Morala sam pobjeći od Svena. Nisam bila spremna čuti ono što mi je mogao reći.
Te večeri, nakon što smo se Tin i ja vratili kući, nazvao me Andrej.
–    Moja majka ti se ispričava. Imala je užasnu glavobolju i nije željela biti neugodna prema tebi – objasnio mi je.
Ma kakva glavobolja! Počela sam vjerovati da mu je majka prava vještica!
Nekoliko dana poslije Tin je sav zadihan dotrčao kući.
– Mama, Sven želi da mu pomogmem odabrati novi auto! Smijem li? Ha? Smijem? – od silnog uzbuđenja nije mogao dočekati moj odgovor.
Raznježio me pogled na njega. Zaista je uživao sa Svenom.
–    Naravno da možeš – odgovorila sam mu.
On je već poletio prema vratima, no zatim se naglo okrenuo prema meni.
–    Zašto i ti ne bi pošla s nama?
– Ja? – iznenadila sam se. – Zašto? Mislim da vam moje mišljenje nije potrebno.
–    Oh, mama! – nestrpljivo je uskliknuo moj sin. – Bit će nam zabavnije u troje, a i lakše ćemo izabrati auto za Svena!
– Oh – promrmljala sam, pokolebana njegovim molećivim pogledom.
Tin me tada uhvatio za ruku i natjerao da ustanem s kauča.
– Hajde, mama! Znaš da će Svenu biti drago.

Dvosjed ili džip?
Čim smo ušli u autosalon, Tin je počeo proučavati jedan džip, a zatim je prešao na crni sportski dvosjed. Zadivljeno je rukom prelazio po njegovoj sjajnoj karoseriji, a Sven je stajao uz njega.
– Što kažeš, Tine. Baš je lijep, zar ne?
–    Da, jako – odgovorio je moj sin. -Ali ne treba nam takav – zaključio je odlijepivši se teška srca od sportske jurilice.
– Tine – prekorila sam ga. Zabrinulo me što je govorio u množini. – Ne možeš…
Sven me prekinuo pokretom ruke.
–    Što ti misliš, što nam treba? – upitao me.
– Ne želim se miješati u to – odlučno sam odgovorila.
–    Evo ga – pobjedonosno je uskliknuo Tin. – To je to!
Pogledala sam sivo vozilo sa zatamnjenim staklima. Sven se okrenuo prema meni.
–    Što misliš, Larisa? Sviđa li ti se? – ponovno me upitao.
– Već sam ti rekla – nestrpljivo sam odgovorila. – Moje mišljenje nije važno.
–    Hajde, molim te – nije se predavao. – Želim čuti tvoje mišljenje.
– Mislim da je preglomazan! Sven je prasnuo u smijeh.
–    U pravu si.
Tin mi je dobacio ljutit pogled.
– Preglomazan? Nije uopće preglomazan. Pogledaj koliko ima mjesta u njemu – rekao je, obišavši vozilo sa svih strana. – U njega može stati šest osoba, a ima mjesta i za psa i za stvari.
– Tine – odvratila sam smirenim glasom – Svenu ne treba mjesta za šest osoba, a nema ni psa. On je sam.
Moj sin je odmahnuo glavom i zakolutao očima, a zatim se okrenuo prema Svenu kao da mu se želi ispričati što ima tako blesavu majku koja ništa ne shvaća.
–    On će se oženiti, mama. Rekao mi je. I imat će puno djece i psa. Velikog psa kojeg će nazvati Reks, jer mu se tako zvao pas kojeg je imao kad je bio mali. Osim toga, jako voli pse i…
----------->>>>  NASTAVAK ISPOVIJESTI NA SLIJEDEĆOJ STRANI...