"Narod pod zastavom, Vučić pod reflektorima: Šta je stvarno ostalo od mitinga 12. aprila?"

U subotu, 12. aprila 2025. godine, Beograd je ponovo bio pozornica još jednog u nizu "istorijskih skupova" koji više liče na lošu epizodu sapunice nego na ozbiljan politički događaj. Ispred Doma Narodne skupštine, Aleksandar Vučić je okupio masu pod okriljem "Pokreta za narod i državu", mada bi realniji naziv bio: Pokret za spas Vučićeve fotelje.

Na Pinku i Informeru – naravno, već tradicionalno – atmosfera kao da je riječ o dolasku Mesija. Kamere su zabilježile samo prve redove, pune partijskih jurišnika i zaposlenih iz javnih preduzeća na "dobrovoljnom" prisustvu. Zadnji red, onaj koji se inače povuče kad nestane sendviča i dnevnica za autobus, nije bio tema izveštaja. Ipak, slika govori više od hiljadu reči, osim ako je slika pažljivo kadrirana, a reči napisane po nalogu.

Vučić je sa bine govorio kako "Srbija ponovo ustaje", iako stvarnost pokazuje da Srbija više kleči nego što stoji – pod teretom inflacije, cenzure, odliva mozgova i sve dubljeg zaduženja. Po starom dobrom običaju, narod je poslužio kao kulisa, jer se u ovom političkom teatru odavno zna ko je glumac, a ko publika – i to publika bez prava glasa.

Zahtevi koje je Vučić iznio, navodno u ime naroda, više liče na listu želja političkog marketing tima, nego na stvarne potrebe građana. Jer, da je zaista slušao narod, znao bi da ljudi traže dostojanstven život, a ne još jedan govor o "neprijateljima sa svih strana" i "stranim plaćenicima".

Tri dana kasnije, euforija režimskih medija još ne jenjava. Neke televizije nastavljaju s reprizama "istorijskog govora" i  objavljivanjem naslovnice koje zvuče kao da su ih pisali ljudi pod hipnozom. Ali narod nije hipnotisan – narod zna. Samo što taj narod više niko ne pita, osim kad treba da popuni masu ispred bine.

Vučić ne okuplja narod da bi narod čuo istinu. On okuplja narod da bi narod čuo njega. A još gore – da bi svet vidio sliku jedne lažne stabilnosti, jednog naroda koji aplaudira dok gubi dostojanstvo. I sve to pod parolom "Srbija se brani".

Ali Srbija se ne brani mitinzima. Srbija se brani istinom. Srbija se brani kada profesori ne moraju da žive na kredit, kada doktori ne bježe u Njemačku, kada se na izborima ne broje autobusi, već glasovi.

Zato, tri dana kasnije, ostaje samo pitanje: koliko još ovakvih "spasavanja" Srbija može da izdrži, prije nego što je više niko neće moći spasiti?