Merima Isaković: Jedna od najljepših i najtalentovanijih YU glumica (FOTO)

Prenosimo vam Meriminu životnu priču kroz intervju koji je dala beogradskom dnevnom listu "Politika" 2007. godine.

Bol rađa nove sokove života

Merima Isaković (56) bila je jedna od najtalentovanijih i najljepših jugoslovenskih glumica. Nezaboravne su njene uloge u filmovima "Ljubav i bjes"(1978), "Jovana Lukina" (1979), "Neka druga žena"(1980)... Nesvakidašnji talenat dokazala je i na pozorišnim daskama. Bila je jedinstvena Ofelija... 

Primljena je na beogradsku Akademiju kad je imala samo šesnaest i po godina. Profesori su joj bili Ognjenka Milićević i Milenko Maričić. 

A onda, kad je imala 21 godinu, na "peglicu", u kojoj je bila s bratom, naletjela je "lada". Uz mnogo muka je preživjela ovu saobraćajnu nesreću. Zadobila je tešku povredu kičme i ostala nepokretna!  

Operisana je na beogradskoj Ortopedskoj klinici. Po njenoj procjeni  "uz lošu organizaciju tog hiruškog zahvata"! Na terapiju je išla u Rusiju, pa u Ukrajinu i Kinu. Vratila se poslije toga u Srbiju, a prije desetak godina se preselila na Novi Zeland ... Čuli smo se ...

Čega se sjećate iz djetinjstva?

Najdražih slika: dva jareta koja su moja baka Siba i deda Smajl odgajili usred Zemuna, zbog nas unuka. Jarići su mi trčali u susret kao da su kuce... Sećam se jasno i kupanja kod bake i dede u koritu. Voda se grejala na šporetu na drva... Potom, na Zvezdari, u školi "Dragice Pravice" obožavala sam učiteljicu Jovanku Prekić... Tata Halil je bio inženjer geodezije. Po njegovom merenju, a i ja sam mu držala "letvu", Kalemegdan se, čujem, i sad obnavlja...

Kako ste došli na pozorišnu Akademiju?

Posle Festivala amaterskih pozorišta, na kome sam učestvovala kao član Dramskog eksperimentalnog studija iz Novog Beograda, pozvana sam na audiciju. Otišla sam na taj ispit potpuno uverena u svoj talenat, ali nisam bila sigurna da li želim da se upišem ako me prime. To sam i kazala, a profesor Milenko Maričić mi je rekao da ga je ova moja spontanost oduševila. I primljena sam na Akademiju kao najmlađi student.

S kim ste bili na sceni?

U glumi je najvažniji proces sjedinjavanja s publikom s kojom glumac deli lepotu doživljaja. Uvek sam živela za taj prelepi "dodir" i nikad nisam bila u grču. Uživala sam deleći scenu sa Žarkom Lauševićem, Lazarom Ristovskim, Radetom Šerbedžijom, Ljiljanom Krstić, Mirom Banjac, Ružicom Sokić...

Od koga ste najviše naučili?

Rade Šerbedžija me svemu naučio, posebno onom suptilnom ponašanju na sceni. Bila sam Ofelija, a on Hamlet. Tom Šekspirovom predstavom smo otvorili novo Hrvatsko narodno kazalište u Splitu.

Sjećate li se još saobraćajne nesreće?

Dan posle završetka snimanja filma "Neka druga žena" (1980) na naša kola je, svojim automobilom, naleteo pijani inspektor SUP-a Predrag Milojević... Prevazišla sam sećanja na taj dan, ne živim u nesrećnim momentima svog odrastanja. Sad znam da je svaki bol deo izrastanja novih korenova kojima upijamo nove sokove života...

Kako je protekla operacija?

Hirurg Petar Simić nije dozvolio da neurohirurg prisustvuje operaciji. Kičmeni kanal mi nije bio očišćen, pa se pojavila cista koja je prekinula kičmenu moždinu...

Kako je protekao oporavak?

U banji Selters u Mladenovcu naišla sam na divan tim terapeuta i dr Lazara Nikčevića. Kad sam ga pozvala pre četiri godine rekoše mi da je umro. Izgubili smo odličnog lekara i divnog čoveka... A u Rusiji mi je pomogao Leonid Dmitrijevič Potehin. Podržao me je da mislim i radim bez obzira na ograničenja postojećih pronalazaka i medicinskih znanja. I on je, na žalost, umro...

Kako je bilo u Kini?

U toku lečenja na njihov način upoznala sam Vladimira Mijuškovića, koji se bavio trgovinom. Jedne divne jeseni osvojio me je zaljubljenošću. Godinu kasnije, kao plod naše velike ljubavi, dobili smo Mida (21), kome sam dala ime po nadimku mog svekra. Zvuči vrlo lepo, a kratko je i elegantno...    

Gdje Vas je zatekao raspad Jugoslavije?

U Beogradu, ali su mi roditelji i rođaci bili u Sarajevu. Srce mi krvari od dana kad je prva granata pala na Sarajevo. Da nisam bila u kolicima otišla bih tada tamo... Milošević i Tuđman su lešinari naših naroda i sramota za pokolenje.

Kako ste to preživjeli?

Osećala sam samo muk i bol... Sve je to uvećao i razvod s Vladimirom. Nismo se razumeli u toj situaciji...

Da smo znali zašto verovatno bismo našli način da se razumemo. Doživela sam naš razvod kao cepanje i rast u različitim smerovima. Veoma smo se voleli i u vreme razvoda, ali nismo mogli da se razumemo... Razumete?

U kakvim ste sad odnosima?

Sačuvali smo veliko poštovanje jedno za drugo. Vladica je pošten čovek i otac mog sina Mide. Želim da je dobro.

Šta Vas je tada podiglo?

Moja prva ljubav: gluma, pozorište... Bila sam na sceni i u kolicima u predstavi "Staklena menažerija". Uz mene su bili Žarko Laušević, Ljiljana Krstić, Irfan Mensur... Prekinuli smo igranje te predstave kao akt našeg protesta protiv rata... Iz ove drame posebno pamtim "dijaloge" bez reči kojima smo, Žarko i ja, prenosili u publiku jasan osećaj duše pri stradanju brata i sestre u Vilijamsovom svetu gubitnika.

Da li je u Beogradu bilo pritisaka na Vas?

Ne na direktan način. Ipak, kad me je reditelj Ljubiša Ristić, na prijemu u kineskoj ambasadi, po treći put, pitao: "Što se inatiš s tim protestima, što ne pristupiš Julu?" postalo mi je ledeno oko srca... A i stužile su mi se mnogo predstave u Beogradu koje su se igrale sa tamama rata... Jedino "Zvezdara teatar" nije pao na te grane.

Ko je tada bio uz Vas?

Žarko Laušević, Lazar Ristovski, Pera Božović, Mira Banjac, Ružica Sokić... Svi ljudi čistog srca i obraza.

Da li se čujete?

To ne zavisi od tehnologije, zar ne, već od unutrašnjeg sluha... A ja i moji prijatelji taj sluh nikad nismo izgubili...

Koliko ste prije, a i sad, bili posvećeni sportu?

Bavila sam se plivanjem i košarkom, a volela sam i klizanje, ali posle pada i lomljenja ruke nisam više izlazila na led... Sad se u mom poslu, u mojoj nauci, bavim sportom kroz rehabilitaciju. U mom doktoratu insistiram na prirodnim pokretima za svakog pojedinca. To je kao kad želite da dobijete sporstkog šampiona, pa mu izmerite sve vrednosti mišića i radite na njihovom jačanju.

Da li ste se družili sa sportistima?

U vreme kad sam sa s prvim mužem Vladicom bila u Americi nekoliko meseci intenzivno smo se družili s Vladom Divcem i Žarkom Paspaljem. A jednom smo, u kući kod Divca, upoznali i pokojnog Dražena Petrovića. Ova druženja su mi bila pravo osveženje u svakom smislu te reči. Sportisti su zaista sačuvali smisao za zdrave odnose.

Koji je bio Vaš slijedeći životni korak?

Ciljani odlazak na Novi Zeland. Htela sam da odem u lepu, bezbednu zemlju u kojoj ljudi imaju pravo da budu ono što jesu. Moj deda je govorio da postoje samo dve nacije: oni koji žele dobro svima i oni koji žele dobro – samo sebi.

Kojim putem ste krenuli?

Učenjem, pre svega. Naučila sam dobro engleski, pa sam se posvetila psihologiji i stekla diplomu kliničkog psihologa. Posle toga sam u tom smeru otišla mnogo dublje: doktor sam psiholoških nauka. Moj doktorat su odlično prihvatili stručnjaci na međunarodnom skupu u Americi. Kažu da je "revolucionaran, a istovremeno i jednostavan pristup rehabilitaciji".

Šta sad radite?

Predajem na univerzitetu, a radim i kao klinički psiholog na dve privatne klinike... Na posao idem svojim kolima koja na krovu imaju specijalnu dizalicu. Njome se moja kolica podignu na krov i tu budu dok vozim. Kad se zaustavim spuštam kolica... 

Šta ste još stekli u Novom Zelandu?

Moju novu, veliku ljubav – Novozelanđanina Risa Kokera. Vodio je organizaciju koja pomaže ljudima s invaliditetom. I ja sam tada, kao student, pomagala tim ljudima.

Kad ste osjetili da se rađa ljubav?

Kad više nisam mogla da je ignorišem u mom srcu.

Kako je to prihvatio Vaš sin?

Mido i Ris su veliki prijatelji. Ris sjajno igra ulogu oca u Midovom životu.

A koliko Vas prati Ris?

Čini to potpuno, divno, spontano...

Šta je za Vas najveća ljudska nesreća?

Duhovna smrt u ljudima.

Čime Vas je očarao Novi Zeland?

Srcem koje je imala bivša Juga...

Koja je Vaša najveća nada?

Da će neka zdrava mećava oduvati smeće sa ulica Srbije i ostaviti čiste gradove, okupane suncem i sa dobrim ljudima.

Kojom vrlinom se ponosite?

Umećem praštanja i očuvanja ljubavi i prema onima koju su me povredili i zloupotrebili.

Izvor: politika.rs