SAZNALA SAM DA SAM USVOJENA, A ONDA ZATRUDNILA U 14. GODINI, ALI TO NIJE SVE: Uslijedio je ZAPLET koji će vas slediti kad čujete

Jeste li ikad doživeli trenutak kada vam se nešto u potpunosti razjasni, u tolikoj meri da ste zapanjeni i uplašeni istovremeno? Imala sam ga i ja, i shvatila sam da u tim trenucima doživljavamo pojavljivanje boga.

Te stvari doživljavate kada se, recimo, nađete na ivici najvišeg vodopada na svetu, u dubini neke neverovatne pećine - dakle na mestima za koje znate da mora da ih je bog lično stvorio, zato i ostavljaju tako dubok utisak na vas. Isto to prosvetljenje doživjela sam i ja, a evo i kako - priča Rakel, žena koja je i sama usvojena, koja je dala dijete na usvajanje i koja je potom usvojila dijete.

- Ja sam usvojeno dijete, iako to nikada nije bilo zvanično. Podigli su me baka i deka, koji su pokrenuli postupak usvajanja koji nikad nije finalizovan.

Voljeli su me svom snagom, ali koliko god da su me voljeli i razgovarali sa mnom, nisu znali kako da priđu najosetljivijoj temi - izostanku moje majke iz mog života.

Moj deka nije mnogo pričao, ali zato je baka pričala i za sebe i za njega. Ona je jedina i komentarisala moju majku, ili njen nedostatak.

- Ona te nije htjela, ali mi te želimo, svim srcem - govorila mi je, čak i češće nego što mi je bilo potrebno da čujem. Uvijek sam se pitala zašto ima potrebu da unizi moju majku kako bi istakla sebe, meni bi bilo dovoljno i da mi samo kaže da me ona želi, bez pominjanja majke koja me je ostavila. Voljela bih baku istom snagom i da me nije svakodnevno podsjećala da me majka nije željela.

Kad sam odrasla, upoznala sam drugo dvoje djece koje je moja mama rodila poslije mene. Ni njima nije želela da bude majka. Bojim se da ju je teška zavisnost od droge uništila i da je od nje ostala samo ljuštura nekada dobre i požrtvovane žene. Iako živimo u istom gradu, čak i da stane pored mene, ne bih je prepoznala i meni je to u redu.

A onda, kada sam imala 14 godina, saznala sam da sam trudna. Ne sjećam se konkretnih detalja nakon tog saznanja, ali znam da su uslijedili mjeseci pomiješanih emocija. Bila sam i tužna, i bespomoćna i umorna i očajna, osećala sam se kao promašaj i razočaranje za svoju porodicu. Niko nije znao kako da se nosi sa tom situacijom i palo je mnogo teških riječi i uvreda.

Međutim, bog mi je poslao divnu, savršenu ženu koja je poželjela da bude majka togdeteta koje ću roditi. Međutim, kada sam rodila dijete i predala joj ga, nisam znala kako da se dalje nosim sa tom situacijom. Moje nesigurnosti su isplivale i ja sam pomislila da sam nepoželjna u tom daljem odnosu. Pomislila sam da je moja uloga tu okončana i da moram da se povučem, pa sam tako i uradila.

Godine su prolazile, a moja depresija bila je sve teža. Tražila sam na internetu slična iskustva drugih žena i upala u još dublji očaj jer sam shvatila da nijedna od njih nije našla mir, već se bore sa užasnom depresijom.

Majka moje kćerke bila je savršena. Nije imala pojma kroz šta ja prolazim jer ja nikada nisam otvoreno pokazivala svoje emocije niti o njima govorila. Redovno mi je slala slike i duga pisma o djetetu, njenom i mom. I nikad nije govorila o meni kao moja baka o mojoj majci. Kada bi me spomenula kćerki, to bi bilo u najlepšem mogućem kontekstu.

Devet godina nakon što sam ostavila kćerku i osam godina nakon što sam je vidjela po poslednji put, agencija za usvajanje preko koje sam i našla tu divnu ženu, kontaktirala me je sa pitanjem koje mi je preokrenulo svijet. Moje dijete želi da me upozna. To me je oduševilo i iznenadilo, jer sam vjerovala da neću moći da je vidim dok ne napuni 18 godina.

Taj susret preokrenuo mi je svijet, a otišla sam na njega podjednako uplašena i iznenađena. Želela sam da je izgrlim i izljubim, da joj kažem da sam svakog dana mislila na nju i molila se za nju. Željela sam da je jako zaglim, željela sam mnogo toga ali plašila sam se da uradim bilo šta od toga. Nisam željela da je uplašim. Onda ju je njena mama ohrabrila da me zagrli, pa je to i uradila.

To je bilo prije sedam godina, a moja devojčica sada se bliži 16. godini. Naša veza nastavila je da se razvija u godinama koje su uslijedile. Ponekad dođe da prespava kod mene, a njeni roditelji su bili toliko divni da su od početka u njoj gradili ljubav prema meni.

Stalno razmišljam o tome kako bih mogla da im se odužim, ali sve što smislim deluje mi kao premalo ili kao previše.

A prije više od sedam godina, moj suprug i ja smo neuspješno pokušavali da proširimo našu porodicu. O usvajanju nismo razmišljali, ali upravo nam je usvajanje došlo samo od sebe. Naš najmlađi blagoslov došao nam je kada je bio star tri nedelje i bio mu je neophodan dom. Sada je to djevojčica od sedam godina, puna života i radosti. Imamo tu privilegiju da poznajemo njene biološke roditelje, zbog čega su nam mnogi njeni postupci jasniji.

Znam zahvaljujući sopstvenim iskustvima koliko je važno da moja kćerka ima odnos sa svojim roditeljima i zna ko su oni, bez obzira na njihova pređašnja iskustva. Voljeli su je kako su najbolje umjeli. Ohrabrujem je da pita sve što je interesuje, tako što je otvoreno pitam "Imaš li neko pitanje o biološkoj mami ili tati?". Želim da joj dam do znanja da nije neželjena, da nije teret, da nije nevoljena već da je naša kćerka kojoj ćemo uvijek pružiti poštovanje i ljubav.

foto: Instagram

Mogla bih da se osvrnem na svoju prošlost i tražim razloge da budem ogorčena i depresivna, ali biram da vidim svjetlo i mir, da živim mirno i priznam da je bog znao šta radi i da sam tačno gde treba da budem.

Izvor: Žena.blic