Pismo (po)mirenja iz Srbije
Na kraju – pucanj, čiji će odjek zajedno sa tim ispaljenim metkom lutalicom stići neke nove generacije, kojima će neki novi stratezi nacionalnih projekata staviti puške u ruke i pozvati ih u „odbrambeni“ ili „otadžbinski“ rat.
Srpska istina granatira muslimansku, muslimanska hrvatsku, hrvatska srpsku, muslimanska srpsku, srpska hrvatsku, hrvatska muslimansku...
I dok ta deca budu praznila šaržere pucajući jedni u druge, oni će puniti džepove, pevajući himne nekog od konstitutivnih naroda! I dok i jedni i drugi, svako sa svoje strane fronta, budu kopali rake za palog sabrata, stratezi će kopati temelje novih vila – jedni na Koševu, drugi na Dedinju, treći na Pantovčaku! Oni glavni, širom rezidencijalnih kvartova u Njujorku, Moskvi, Londonu, Rijadu, Istanbulu...
istorija
A usred, ili na kraju - svejedno - tih borbenih dejstava i građevinskih radova, lelek nekih novih majki susrešće se sa lelekom onih koje danas nariču za svojom izgubljenom decom, pobijenim muževima i braćom... U hladnoj svesci istorije to će biti neka nova „konstelacija odnosa“, uvažavanje „realnosti na terenu“, zaokruživanje „teritorijalnog integriteta“, nemušta cifra poginulih u fusnoti, procena broja silovanih žena, mudra strateška odluka nekog komandanta i strašni previd drugog... U stvarnom životu ostaće kosturi spaljenih kuća, opustošena sela, nova groblja i smežurane fotografije stradalih ispred kojih će neke druge majke i sestre kleti sudbinu.
Istine
Sve ovo smo imali u Bosni i Hercegovini! Sve ovo stalno i zlokobno čeka u zasedi, ukoliko se iznad nacionalnih zastava koje tako preteći obeležavaju tamošnje teritorije, ne uzdigne jarbol sa zastavom neupitne i nepobitne ISTINE.
Šta znaju srpska deca o Srebrenici i Potočarima? Šta znaju bošnjačka o Kravicama i Bratuncu? Šta znaju hrvatska o parohu Branislavu Rajkoviću, kome su u jednom danu, na početku rata, pobijeni otac i majka.
Šta znamo mi ovde o jednom divnom profesoru, mostarskom Hrvatu, kome je srpska granata otkinula noge, a on je tako obogaljen učinio sve da jedan srpski student sa obe svoje noge stane čvrsto na zemlju?
Šta znaju maloumnici koji na tribinama stadiona skandiraju „Nož, žica, Srebrenica“, “Ubij, ubij...”, kakvi su dani i noći jedne hatidže iz ovog bosanskog gradića kojoj su ubijena dva sina, suprug, brat?
Da li mogu i da naslute veličinu žene koja kaže da ne može oprostiti, a iz svake njene reči izvire upravo oprost?
Otkud u njihovim glavama mržnja, kad se sa njom izborila ova mučenica čija su deca sa ovog sveta otišla u godinama koje imaju mladići što izvikuju te užasne parole? Hatidža ne mrzi, ona kaže - šteta!
Znamo li uopšte šta znače nizovi belih nišana u Potočarima kod Srebrenice? Nije ih bilo šest ili osam hiljada? Evo, hiljadu ili dve, bilo ih je šest ili osam, šezdeset ili osamdeset, šest stotina ili osam stotina - i šta ćemo sa njima? Je li malo?
Hakija
Je li dovoljno opravdanje za zločin činjenica da je Alija Izetbegović Hakiji Meholjiću, u to vreme načelniku policije u Srebrenici, izneo pakleni plan po kome treba pet hiljada mrtvih Bošnjaka kako bi Amerikanci bombama zasuli srpske položaje. A ovaj veliki čovek – koji i dan-danas pokušava da Srbe i Bošnjake vrati jedne drugima - užasnut onim što je čuo javno progovorio o tome!
Hoćemo li da mrzimo Hakiju zbog neljudi koji su u bratunačkom selu Kravice napravili pokolj na pravoslavni Božić? Da li možda on ima veze sa strašnim brojem od 3.600 Srba ubijenih na području bratunačke opštine o čemu svedoči spomen-obeležje samo nekoliko kilometara daleko od Potočara?
Kome su bili krivi brat i sestra čije fotografije stoje na zidovima spomen-sobe u Milićima?
Većinu ih je, zvali se Hasan ili Petar, Aida ili Zorica, ubilo njihovo ime i prezime!
I zato - utisak je posle nedelju dana provedenih u Sarajevu, Mostaru, Srebrenici i Bratuncu - da je građanski rat nastavljen drugim sredstvima od kojih je najuobojitije - svoja istina...
Most
Bošnjak iz Mostara, bivši profesor istorije, učen ali rob sopstvene istine, isključivo govori o agresiji, a nema odgovor na pitanje ko je u Mostaru bio agresor u obračunu između Muslimana i Hrvata.
Ko je srušio divni luk starog mosta iznad zelene Neretve? Jedan pametan čovek dodaje - “Na sreću, jer sam znao da će tad prestati rat”. Spoljni gospodari jugoslovenske klanice su se sažalili nad spomenikom nulte kategorije!
Bosni i Hercegovini nisu potrebni visoki predstavnici.
Najbolji predstavnik svih naroda i narodnosti u Bosni i Hercegovini bila bi - istina. I to - istina svih. Istina oslobođena strasti, zavisti, mržnje, osvete. Istina je najteži, ali najdelotvorniji lek za ozdravljenje. I normalan život, bez visokih predstavnika i niskih strasti!
Izvor: blic.rs