'Sjetim se koliko mi je malo bilo potrebno za sreću, a danas...'
Sjetim se koliko mi je malo bilo potrebno za sreću.
Kad sam bila klinka, 95-96, haos vrijeme, odmah poslije rata, mama radi u školi, ne primaju plate, tata radi u fabrici, njih su isplaćivali, ali nije to bio neki luksuz. Na pijacam generalno nije moglo da se nađe južno voće, bilo ga je malo, i bilo je skupo. A ja sam toliko željela da probam ananas, vidjelo dijete na tv-u. I jedan dan, dolazi moja mama sa posla, i donosi ga. Meni je izgledao kao kuća tada. Toj radosti nije bilo kraja. Kada god jedem ananas, razmišljam o tome, i sjetim se koliko mi je malo bilo potrebno za sreću... Sad imam cio svijet pod nogama, i opet se ta sreća negde usput izgubila...
