"Imamo psa već nekih 6-7 godina"

Imamo psa već nekih 6-7 godina. Zbog komšija, taj pas je skoro cio svoj život na lancu (zbog čega mi se srce slama). Inače uopšte nije opasan i nikada nikoga nije ujeo. Kad mu priđeš, srećan je kao malo dijete. Par puta se odvezao s lanca, i trčao je svuda i skakao na sve, ali od sreće. A onda, kad se istrči i iskače, vrati se do lanca. Uz to je i dobar čuvar i najavljuje kad god neko nepoznat uđe u dvorište. U tom psu je samo dobrota. Ipak, moj tata je nedavno kupio neko štene, haskija, i sad razmišlja da starog psa odvede negde. Da ga ostavi. Samog. Vjerovatno na autoputu ili u nekom drugom gradu. Kaže da je ionako star, što nije istina. Plače mi se zbog toga. Mislim da će mi srce pući ako to uradi. Sad razmišljam da malog haskija poklonim nekome (u tajnosti). Taj maleni može biti udomljen, mažen i pažen bilo gde, a za našu staru kucu nema drugog života sem ovog ovdje. Kao da nije dovoljno propatio na tom lancu.