"Radovan i njegovi bi uništili i Ameriku, a ne Republiku Srpsku!"
Novi.ba ekskluzivno feljtonizira knjigu obavještajca srbijanskog DB-a Zorana Mijatovića "Strane službe, kovači haške pravde", koji je, između ostalog bio zadužen za praćenje bivšeg predsjednika Republike Srpske Radovana Karadžića u kojoj otkriva mnoge mračne tajne ratnog boravka Karadžića i elite RS-a u Beogradu.
Posle du-žeg šunjanja Dordević ostvaruje kontakt sa Karadžićem, stiče kod njega veliko poverenje i jedno vreme ima ulogu posrednika u raz-govorima sa Karterom. Pišuči o tom vremenu Plavšićka u svojoj knjizi kaže, parafraziram:
„Znam da je to bilo vreme kada je podignuta haška optužni-ca protiv mene i već su se oko Radovana počeli okupljati američki advokati. Vraćali su se sa zelenim stotkama u džepovima, naravno da su provodažije bolje nagradene. Sećam se jednog, naše gore list, ofarbane kose u crveno. Tvrdi da je plastičar, doktor Đođević i uvek je bio sa onim piljarom kog su zvali Amerika. Svi su oni ostavljali more laži i obećanja, a odlazili sa dolarima."
Dolazak Kartera na Pale tog decembra '94, kada Radovan oprašta Bihać i spasava V korpus Atifa Dudakovića, koji će kasnije izvršiti veliki broj zločina nad srpskim civilima, Plavšićka objašnjava ovako: „A sada o trgovini na visokom nivou sa kojorn se završava priča o Bihaću. Glavni akter ovih dogadaja je Džimi Karter, bivši predsednik SAD, koji je stigao na Pale 22. decembra. Kako sam već rekla, često sam u toku decembra išla na Pale da dobijem odgovor na pitanje koje postavljaju borci oko Bihaća: šta se čeka? Hoću tačno da znam, jer ja se srećem sa njima, licem u lice, oči u oči. I ako postoji ozbiljan razlog da se ne ulazi u grad tj. da se menja naredba Vrhovne komande, onda treba da znam. Stigla sam na Pale upravo kada su očekivali uglednog gosta, tako da sam prisustvovala dočeku i zvaničnirn razgovorima. Pomislila sam, evo odgovora na pitanje šta se čeka. Sve se dešavalo oko zgrade Predsedništva i u hotelu Panorama, gde su vodeni razgovori. Susret je bio srdačan, što je više dolazilo od samog Kartera, ali nije do kraja ostao takav. Verovatno se tako startuje u nadi da će se sve glatko odigrati po želji pri prvom pristupu. Kod tih ljudi nastupa nervoza i nestane osmeh sa lica kada se stvari ne odvijaju po zamišljenom planu. Od nekoliko ljudi koje sam videla u njegovoj pratnji, jedan mi se učinio vrlo sličan jednom našem šverceru sa Ozrena, zvanim Amerika, kog sam već sporninjala. Dok ja razmišljam o toj sličnosti, taj čovek prilazi meni, namirisan, doteran, ozaren i pita na srpskom: profesorice, kako je sa zdravljem? Pa to je Lazarević, zvani Amerika, predratni piljar, švercer i savetnik našeg Karadžića. Razni ljudi na Ozrenu kleli su ga jer je prodavao humanitarnu pomoć od koje su oni bili zavisni. Eto ga, stoji do jednog predsednika SAD. Amerika stigao do Amerike. Dok sam razmišljala o profesionalnoj evoluciji ovog čoveka, stigosmo do sale gde treba razgovori da počnu. Ušao je i on i seo iza naših leđa. Kada sam upozorila Radovana da u razgovorima ne bi trebalo da prisustvuju neki ljudi i pomenuh njega, odgovor je bio: pa on je doveo Kartera. Bila sam zapanjena. Tumačim sebi, on je specijalni savetnik, tako nešto, takav poduhvat i odgovara toj funkciji. Ali, kakav je to munjeviti uspon, da li je to normalno? Karadžić voli takve, ali šta je sa Karterom, tu je i njegova supruga, otmena dama? Karter je i osnivač svetski poznatog instituta, zar sve to ne obavezuje da vodi računa u kakvom je okruženju?! Tako bi trebalo da bude. Ali, ako je posao dobro plaćen i ne pita se za poreklo novca. Radovan je izložio celu situaciju, sa posebnim naglaskom na Bihać. Po pitanjima koje Karter postavlja dobija se utisak da je dobro obavešten i jasno je da je prethodno obavio razgovor sa Izetbegovićem. U jednom rnomentu reče da bi želeo u četiri oka da razgovara sa Karadžićem. Taj razgovor je bio u osam očiju, jer su i njihove supruge bile sa njima. 0 sadržini poverljivih razgovora ja nikada nisam ništa saznala iako je bio red da narn Karadžić saošti nešto u tri rečenice, budući da smo bili učesnici tog skua. p Karter je otišao, a ja sam se p itala da se nešto postiglo i da je došlo do neke nagodb pitala jer je bilo očito ko drži suprotnu stranu. Bila sam iznenađena kad sutradan oko 11 rekoše da je Karter ponovo u zgradi. Razgovaralo se u Radovanovom kabinetu, bili smo u istom sastavu, ali je sada bio prisutan i general Mladić.Sad je Karter bio određen, traži garancije da naša vojska neće ući u Bihać. Zadatak zbog kojeg je došao potpuno je jasan.Prethodnog dana sam ćutala, ali sada je jasno, morala sam da progovorim. lzrazila sam svoje čuđenje da bivši predsednik SAD, pripadnik snažne države i nacije, posreduje i koristi svoj autoritet da bi uspostavio prekid vatre na jednom malom lokalitetu kao što je Bihać. Očekivala sam da će posredovati da se na celom prostoru uspostavi mir. Pogodilo ga je, bilo mu je neprijatno, zatražio je pauzu. Koliko se sećam, nisam više sela za sto. Mislim da je sav posao završen pre našeg ulaska u Radovanov kabinet, kao i na onom jučerašnjem sastanku u osam očiju."
Biljana Plavšić nije bila daleko od istine. Sve je znala i osećala. Naslikala piljara Lazarevića i doktora Đorđevića. Pomenula dvojac koji je trasirao put Karteru koji je nastavio i dalje da pomaže u obmani naroda u Republici Srpskoj. Biljana Plavšić će u decembru '94. da proceni da nešto nije u redu sa Radovanovom diplornatijom. I dobro je procenila da Radovan nešto krije. Mi smo to kao Služba videli nekoliko meseci ranije. Imali smo i tačne podatke kada će Radovan, posle susreta sa Karterom, poslati svoje emisare u Ameriku. Znali smo da će to biti pomenuti Lazarević i još jedan čovek. Mislim da se prezivao Latinović, a možda mu je to bilo lažno prezime, jer je navodno bio na Interpolovoj poternici. Pustili smo da ekipa prode kroz Beograd na putu za SAD i čekali da se vrate, pa tek onda da ih privedemo i da vidimo šta se to dogovaralo sa Amerikancima. Od privodenja doktora Dorđevića smo odustali, jer smo smatrali da će, kada obavimo razgovore sa Radovanovim emisarima, i njegova uloga biti minorna. Postojao je još jedan razlog da ga ne diramo, a to je što je on sve manje ličio na agenta CIA, a sve više podsećao na kriminalca i prevaranta visokog ranga. Razmišljali smo i o tome da njegov predmet ustupimo Javnoj bezbednosti, pa neka uđe u kanal njegovih kriminalnih radnji. Po povratku iz Amerike Radovanovi emisari odseli u Interkontinentalu. Formirao sam ekipu koja je trebalo da ih privede na informativni razgovor i ekipu je predvodio Momir Gavrilović. Posle nekoliko sati dolazi Gavra da me informiše o akciji. Ulazi u moju
kancelariju, maše nekim papirom i sa uzbuđenjem gestikulira i skoro viče:
„Moramo kao narod da stradamo kad-tad. Pa ti nemaš pojma kakve smo mi protuve danas saslušavali. Sa svakakvim sam dripcima i prevarantima razgovarao, ali ovo još nisam video. Još kažu da su Radovanovi savetnici, diplomate, ma svašta pričaju.” Gavra pravi nekoliko krugova oko mog stola, mašući misterioznim papirom, povremeno se udarajući po čelu. Seda za sto, još je pod visokim pritiskom i kaže:
.,Daj šefe jedan viski, da dođem sebi. Pa ovi tipovi bi sredili
Ameriku, a ne Republiku Srpsku." Baca mi papir na sto i kaže:
„čitaj, nernoj da se hvataš za srce" Pitam Gavru da li su to neke Karterove garancije, ne znam engleski pa da se ne zamajavam sa čitanjem. Gavra samo kaže:
„čitaj, pa c' eš da vidiš šta je." Pažljivo gledam papir. U vrhu papira štampanim ćiriličnim slovima piše „Pripreme za razgovor sa Karterom." Zatim istim siovima piše sledeće: „Gud morning- dobro jutro. Hauv du ju du - kako ste. Ver is d benk? - gde je banka?" Sad se ja krstim, u momentu sam pomislio da Gavra malo preteruje, da se šali. Pitam ga gde je našao papir?
„Kako gde sam našao. Dao mi Radovanov specijalni savetnik Lazarević. Ne zezam se šefe”, kaže Gavra. Opet se krstim, ali se ne čudim toliko kao Gavra.
„Zemijo, otvori se" kaže Gavra i ponovo se krsti. „Sa ovim patriotama i ovim engleskim jezikom na bosanski način neće daleko dogurati, ali će zato svi oni napuniti džepove dolarima." Smirujem ga i kažem mu da pređe na glavnu stvar i da mi kratko ispriča o diplomatskim dometima dvojice privedenih. Kaže Gavra da mu je Lazarević pričao kako su ih Amerikanci dočekali kao careve. Sve je to bilo onako kako im le Dorđević rekao da će biti, objašnjavao je Lazarević Gavri. Pričao je kako im je Karter zajedno sa nekim Amerikancima iz njegove fondacije za Radovana rekao da je veliki ratnik, genije, intelektualac. Lazarević je dodao i to da oni mnogo poštuju Srbe iz Bosne, cene njihove ratne domete, ali da je vreme da pokažu da su mirotvorci, da stanu sa vojnim akcijama i da ne ulaze u Bihać. Lazarević je, pored ostalog, rekao i sledeće: „Kažu oni nama, ne može se ući u neki grad vojnom a da tom prilikom ne bude velikih žrtava, pre svega civilnih. Svet to ne gleda sa simpatijama. Amerikanci će umeti da cene ako se izbegnu bilo kakve žrtve. Ako Radovan prihvati da stane pred Bihaćem, Karter lično obećava da će preko svoje fondacije obezbediti Radovanu Nobelovu nagradu za mir." Gledam Gavru u čudu i ne mogu da verujem ušima. Gavra nastavlja:
„I ja sam se šefe zabezeknuo. Ajde ona obećanja i nagrada u dolarima, isporukama nafte, humanitarna pomoć. To nekako i razumem. Tražio sam više puta da mi ponovi tu ideju Amerikanaca o nagradi. Kaže mi šefe Lazarević sledeće: Brate moj, sve je gotovo. Prihvatiće Radovan, zaslužio je on tu Nobelovu nagradu, primiće je u Americi." Otpije Gavra viski i nastavlja: „Niti moroni znaju gde se Nobelova nagrada dodeljuje, niti ko je dodeljuje, ali su veseli kao mala deca. Jer, nije mala stvar dobiti Nobelovu nagradu, kaže taj Lazarević meni. A zamisli šta mi je taj još rekao. Kaže: Brašo, ala će Radovan biti srećan. Biće i para svima nama. A i šta će nam Bihać, neka ga balijama. A iskreno rečeno, za ovaj posao bogato će nas Radovan nagraditi. Sve smo mi to sredili sa svojim američkim prijateljima.".
Gavra mi predlaže da ih zadržimo u pritvoru tri dana. ja mu ne dam saglasnost. Insistiram da uzme pismene izjave i da im poželi srećan put preko Drine. Gavra je nevoljan, ali izvršava nalog. Tako se završila bihaćka epopeja. Radovan će posle par meseci dobiti optužnicu Haškog tribunala za zločine počinjene u Srebrenici umesto obećane Nobelove nagrade za mir. Nismo došli do podataka da je u tom intervalu Holbruk bilo šta obećao Radovanu. Znamo samo za ovo „nobelovsko" obećanje od strane Kartera. Biće zanimljivo videti da li će pozvati Kartera i Holbruka i dovesti ih da svedoče u njegovu odbranu. Bilo bi pošteno da on lično ispriča kolika je bila cena neulaska srpske vojske u Bihać.
Nastavlja se...