Vučićev pad neće doći iz parlamenta, već iz naroda koji je izgubio strah

Aleksandar Vučić neće pasti zato što ga je neko pobijedio. Pasti će jer je istrošen. Jer je preglasan. Jer ga narod više ne doživljava kao silu, već kao pozadinsku buku koja para mozak.

Pogledajte Srbiju danas — zemlju bez institucija, bez odgovornosti, bez izlaza. Sve funkcioniše na nervima jednog čovjeka. Nema vlade. Nema parlamenta. Nema opozicije. Ima samo Vučić — i ekran. On govori, on objašnjava, on osuđuje, on tumači, on plaši, on obećava, on se dere, on šapuće, on je heroj, on je žrtva. Sam sa sobom.

Ali narod više ne sluša.

Zemlja u komi
Srbija je 2024. i 2025. godine zemlja u stanju potpune društvene kome. Ljudi više ne vjeruju nikome – ni vlasti, ni opoziciji, ni sebi. Opozicija je kupljena, slomljena, potkupljena minutima u programu RTS-a i mršavim funkcijama po upravnim odborima. Protesti su postali parada umora. I baš tu, u tom vakuumu, rađa se nešto nepredvidivo.

Ne artikulisana revolucija, nego sirova energija — ljudi koji ne traže više lidera, već reset. Ljudi koji ne žele da ih neko vodi, već da konačno sve stane. Da se prekine ova beskrajna farsa gdje se kriminal naziva patriotizmom, a kukavičluk pragmatizmom.

Studenti neće slati mejlove
Znak da režim puca nije to što ga stranci kritikuju. Nije ni to što opozicija viče u prazno. Znak je tišina koja dolazi iz akademskih hodnika, a koja više nije ravnodušnost — nego priprema. Studenti više ne šalju saopštenja. Ne zovu novinare. Ne traže saglasnost. Oni čekaju. I kad odluče da krenu, neće stajati ni zbog policije, ni zbog kamerâ, ni zbog lažnih lidera iz tzv. opozicije.

To su djeca koja ne piju vašu vodu. Ne gledaju vašu televiziju. Ne idu na vaše izbore. Ne nose vaša obećanja. Njih ne interesuje ni Beograd na vodi ni Kosovo ni „strani plaćenici“. Njih interesuje sloboda. I to je ono što vlast ne može kontrolisati.

Vučićev pad neće ličiti na rušenje Miloševića
Neće biti jednog 5. oktobra. Biće hiljade malih padova. Na RTS-u, kada više niko ne bude gledao Dnevnik. U Skupštini, kada i vlast i opozicija počnu da govore iste rečenice, ali ih niko više ne shvata ozbiljno. Na fakultetima, kada profesori budu napuštali predavanja jer ih više niko ne poštuje. U bolnicama, gdje više nema mladih doktora. U kafanama, gdje se ljudi smiju svemu što političari kažu. U porodicama, gdje djeca kažu roditeljima: „Vi ste ovo sranje stvorili.“

Vučić neće pasti zato što će neko doći jači — već zato što će sve izgubiti smisao.

Ko može preuzeti Beograd?
Nikada Beograd nije bio gladniji novog lica. Nekoga ko dolazi izvan krugova političke elite. Neko ko ne nosi izlizanu ideologiju, već stvarnu biografiju. Možda će to biti bivši profesor, ljekar, IT stručnjak, student. Možda će to biti neko ko nikad nije bio na naslovnici — i upravo zato što nije, može da povede.

Jer vlast u Srbiji se neće uzeti preko izbora koje Vučić kontroliše — već preko toga što ga se više niko ne boji. I kad taj strah nestane, sistem se urušava sam od sebe. Beograd tada ne traži revolucionara, već normalnog čovjeka.

I kad se to dogodi — neće trebati ni partija, ni sponzori, ni mediji. Biće dovoljno da neko kaže: “Dosta.”

I da ga narod — po prvi put nakon mnogo godina — zaista čuje.