ŠTA AKO DJECA NE MOGU NI DA PRIČAJU POSLIJE TRAGEDIJE?: Psihoterapeut otkriva da je "TREĆA OSOBA" ključna - evo šta to znači

Šta je savjet za djecu, nastavnike, a šta za roditelje, otkriva prof. dr Nevena Čalovska Hercog, psihoterapeut.

Šok, nevjerica, strah zbog tragedije koja se dogodila u OŠ "Vladislav Ribnikar" u Beogradu, postaju još snažniji nakon još jedne tragedije u Mladenovcu. Šta je savjet za djecu, nastavnike, a šta za roditelje? Kako da pomognemo jedni drugima, u Jutarnjem programu otkrila je prof. dr Nevena Čalovska Hercog, psihoterapeut.

Danima su otvoreni telefoni za pružanje psihološke pomoći. Zovu roditelji, nastavnici, ali ne i djeca. Profesorka Čalovska napominje da je telefonska komunikacija nešto što je blisko odraslima. Djeca komuniciraju na drugi način. "Takođe, djeca nisu sklona da potraže pomoć. Mi smo u situaciji da priđemo djeci i da ne očekujemo da ona potraže pomoć od nas u ovakvoj situaciji", rekla je dr Čalovska.

Veoma je važno da roditelji znaju sa kakvim sadržajima na društvenim mrežama djeca dolaze u kontakt, kako bismo onda mogli zajedno sa njima da komentarišu, da razvijaju kritički stav, kritičku svijest i kritičku misao. Ipak, da bi se to desilo potrebno je da postoji jedan dobar, stabilan odnos poverenja i sigurnosti između roditelja i djece. Tu je važno da onaj ko je blizak djetetu i onaj koga dijete percipira kao osobu od povjerenja, bude dostupan i da bude responsivan, što je veoma važno u komunikaciji.

Ukoliko ne postoji bliskost, moramo je graditi, naglašava profesorka, i prepoznati ko u djetetovoj okolini može da bude najvjerovatnije osoba od povjerenja. Takođe je korisno da se razgovara sa djetetom i njegovim drugarima o tome. Pokazati zainteresovanost, pitati šta se to dešava, tražiti da vas nauče, da vam pokažu, savjetuje psihoterapeutkinja. To je jedan od način da se otvori razgovor i da se onda komentariše ono što se dešava.

Kako su traumatični događaji uticali na sve nas?

"Mi stanujemo u našim tijelima i to je naša prva adresa i sigurno ćemo i telesno odreagovati na stresne događaje. Takođe, imamo bazične rutine koje su vezane za naše navike vezane za ishranu i za san. To su prvi znaci da se nešto dešava sa nama", napominje dr Čalovska.

Na emocionalnom nivou, govorimo o jednom veoma širokom rasponu osjećanja, od straha do panike, od tuge do očajanja i beznadežnosti, od ljutnje i razdražljivosti do bijesa, nekada i do napada panike ili neke psihosomatske dekompenzacije. Znači da je ogroman raspon i veoma su individualizovano obeležena i definisana emocionalna reagovanja na stres.

"Temperament je nešto sa čim se rađamo, genetski smo predodređeni da imamo ili vrlo brz psihički tempo, da smo okrenuti spolja, da smo vrlo radoznali, ili imamo tendenciju da budemo oprezni, da se povlačimo. Pod stresom, ova ponašanja i ove reakcije postaju još više izražene, ali ako su takve da remete osnovno funkcionisanje, onda je potrebna stručna pomoć", naglašava dr Čalovska.

Kako pomoći djeci da se oporave od stresa?

Neka djeca uopšte neće biti spremna da razgovaraju, trebaće im vremena. Neka nikada neće željeti da razgovaraju. Roditelji moraju da izbjegavaju da negiraju da se ovo dogodilo, da kada djeca postave pitanje da ponude odgovore, ali isto tako, kada nemaju odgovor, otvoreno da priznaju da nešto ne znaju.

"Ono što je imperativ u ovom trenutku je da reuspostavimo ili barem uspostavimo neki nivo sigurnosti za našu djecu. To ćemo uraditi ukoliko poštujemo neke dnevne, svakodnevne rutine, naravno prisustvom i zajedništvom i otvorenom komunikacijom, spremnošću da razgovaramo, da ih slušamo, da damo odgovor, da budemo zaista pošteni u našim odgovorima, ali isto tako da ne zastrašujemo djecu", naglašava dr Nevena Čalovska Hercog.

Kada se roditelji osete nemoćnim ili kada roditelji ne mogu da zadrže svoju uznemirenost i paniku, onda mora da se pojavi neko treći. To može da bude stručno lice, može da bude neko iz porodice ili neko iz kruga prijatelja ko će ponuditi stabilno prisustvo i mogućnost da se nekako resetuje ova situacija koja je veoma stresogena za sve nas.

"Ne treba očekivati da možemo ad hok, u trenutku, da se vratimo tamo gdje smo bili. Spavanje, ishrana, fizička aktivnost, razgovaranje, druženje. Ne možemo očekivati da budemo profesionalno efikasni, ne možemo očekivati da djeca sada mogu da uče jer svi imaju teškoće sa koncentracijom i upamćivanjem u ovom periodu i to treba tolerisati", zaključuje dr Čalovska.

(MONDO/RTS)