DOŠLA JE NA VRATA I REKLA: Viđam se sa tvojim mužem već neko vrijeme...

Da li biste i vi postupili isto kao ova žena?

Suprug i ja živimo zajedno već 13 godina. Nakon što smo se upoznali, zabavljali smo se dvije godine, a potom smo se vjenčali. Dugo nismo mogli da imamo djecu: gdje sve nismo išli i koje sve čajeve nismo pili da bismo uspjeli da dobijemo dijete.

A onda nakon deset godina, sreća nam se osmehnula. Dobili smo djevojčicu. Muž je tada bdio nad nama, ugađao nam...

Međutim, kad se Katarina rodila sve se nekako promijenilo. U mom životu on više nije bio prioritet - sad je dijete bilo najvažnije. Ali, dijete je konstantno noću plakalo i da ne bih budila muža, ja sam sa njom prešla u drugu sobu.

Kad sam se sa kćerkom preselila u posebnu sobu, osjećanja mog muža su se ohladila. Počeo je da radi duže, a kući je dolazio prilično umoran. Kao rezultat toga, skoro smo prestali da razgovaramo. Sve što bih čula od njega bilo je: "Jako sam umoran, ne mogu sad da razgovaram..."

****

Jednog dana neko je zazvonio na vratima našeg stana. Pošto sam očekivala drugaricu, otvorila sam vrata bez razmišljanja. Na vratima je stajala mlada dama. Izgledalo je da nema više od 20 godina. Ljubazno me pozndravila i rekla:

"Ana? Želim da sa vama ozbiljno razgovaram o vašem mužu."

Stajala sam kao skamenjena i nisam znala kako da reagujem. Došla je neka djevojka u moju kuću sa nekom pričom o mom mužu. Njena ozbiljnost me je uznemirila. Pozvala sam je da uđe u stan kako ceo komšiluk ne bi čuo nastavak razgovora. Nije htjela da ulazi dalje u stan, pa je odmah u hodniku počela sa pričom.

"Istina je da se ja i Rade viđemo već neko vrijeme..."

Bila sam šokirana, samo sam zbunjeno izjavila: "Šta hoćeš da kažeš?"

"Šta nije jasno? Šta ne razumeš? Imam aferu sa tvojim mužem. Želim da te zamolim da ga ostaviš. On ne može direktno da priča sa tobom, ne želi da te povredi. Zato sam ja odlučila da ti sve ispričam".

Nakon tih riječi ona je otišla, a ja sam ostala u nevjerici.

Kad mi je došla prijateljica morala sam da glumim da sam dobro i da se ništa važno nije desilo. Muž je i ovaj put kasno ušao u stan.

Očigledno je znao da me posetila njegova ljubavnica jer je odmah sa vrata rekao:

"Odmah ću da spakujem svoje stvari. O podjeli imovine ćemo kasnije..."

Sve u glavi mi je zvonilo od bijesa. Osjetila sam da mi pritisak raste i samo sa prosiktala:

"O kakvoj ti imovini pričaš? O stanu koji mi je ostao od roditelja? Gubi se da te moje oči ne vide. Jedino na šta imaš pravo je da dijete viđaš jednom nedeljno i da redovno plaćaš alimentaciju!"

Muž me pogledao zaprepašćeno, ali ubrzo je "podvio rep" i izašao iz kuće.

Tebalo mi je par mjeseci da se oporavim od ovog stresa. Muškarcima još nisam počela da vjerujem.

(Stil)