Navršilo se 13 godina otkako je zauvijek otišla, zaboravljena od svih Margita Stefanović!

BEOGRAD - Margita Stefanović, imala je je samo 43 godine kada je 18. septembra 2002. preminula na Infektivnoj klinici u Beogradu zaboravljena od svih koji su se divili njenom muzičkom talentu i napuštena od onih koji su se predstavljali za prijatelje.

Tako je na tužan način okončano jedno životno putovanje ispunjeno uspjesima, ljubavlju i djelimično autodestrukcijom.

Kao jedinici reditelja Slavoljuba Stefanovića Ravasija i Desanke Nikolić bilo je predodređeno da se bavi umjetnošću. Kao talentovana pijanistkinja dobila je poziv da zajedno s još jednim Beograđaninom, Ivom Pogorelićem, ode na Konzervatorijum “Čajkovski” u Moskvu.

Dugo se lomila šta da uradi. Kako je već bila treća godina arhitekture, odlučila je da privede studije kraju i tek onda ode na usavršavanje. Poznanstvo s Milanom Mladenovićem promijenilo je njene planove.

Ostala je u Beogradu i 1982. postala član benda Katarina II, koji je dvije godine kasnije promijenio ime u Ekatarina Velika.

Uz Milana Mladenovića bila je najkreativniji član, po mnogima, najznačajnije srpske grupe svih vremena, pišu Nezavine novine.

Iza nje su ostale mnogo lijepe pjesme koje će se još dugo slušati poput “7 dana”, “Zemlja” ili “Samo par godina za nas”.

Ovu samo neke od poruka koje nam je Magi ostavila u zavještanje…

Svi imamo puno sreće što smo ovde rođeni, a svi kukamo što nismo rođeni tamo gde je bolje. Nigde nije bolje.
U mom normalnom, stabilnom životu, najnestabilniji deo sam upravo ja.
Ja sam čudna priroda koja se nikad ne kaje.
Naučila sam da se u životu ništa ne mora osim da se umre.
Moj problem sa današnjom situacijom je što ne mogu da se identifikujem ni sa kim i ni sa čim. (Interju iz 1989. godine).
Bojim se besmislenosti naše konačnosti.
Nemam odnos prema otadžbini, imam odnos prema zemlji. Prema nečem odakle svi potičemo.
Ako smo se mi delili između Bitlsa i Stonsa, dilema onih koji nas biraju jeste: mi ili Bajaga. Sa nama dobijaju emotivnost, a sa Bajagom lagodnost. I jedno i drugo je jako lepo.
Zemlja nas nije započela po ostavila, ona nas je izdržala užasno dugo.
Bojim se stalnih izazova našeg svakidašnjeg života, političkih i ekonomskih situacija.
Kad smo mi počinjali želeli smo muziku, a današnji mladi čovek želi kiosk za hamburger.
Ubila bih se da sviram deset godina i da, zbog političke situacije, budem prihvaćena od mnogo Ijudi. Kakve to ima veze sa mojim životom, mojim sviranjem?