POUČNA PRIČA: Starac i starica

Živjeli starac i starica na obali sinjega mora.

Starac po cio dan ribu lovi, no malo što ulovi, tek da se njih dvoje prehrane. Jednom tako bacio mrežu, a mreža silno otežala. Jedva ju je kraju izvukao. Kad, al ono u mreži samo jedna mala ribica, k tomu zlatna. Progovori ribica ljudskim glasom:

“Pusti me, starče, u moje sinje more, pa ću ti se odužiti. Što zaželiš, to ću ti i dati.”

Zamisli se starac, i bi mu žao ribice. Pa onda reče:

“Idi u svoje sinje more, meni ništa od tebe ne treba!”

I baci ribicu u more.

Kad se vratio kući, pripovijedio on to starici. No starica bila drukčija no starac, bilo u nje lakomosti i velikih želja. Stade ona grditi starca, ne da mu mira ni danju ni noću. “Da si bar hljeba zatražio!” siktala starica. “Nego ti ne umiješ iskoristiti sreću, kad te ona sretne!”

Da se riješi napasti, otišao starac na obalu i stao dozivati ribicu. I gle, doplivala ribica do obale, pa ga pita:

“Što želiš, reci?”

“Razljutila mi se starica,” reče starac, “i poslala me da u tebe tražim hljeba.”

“Idi kući,” kaza mu ribica, “i odsada ćete imati hljeba u izobilju.”

Vrati se starac kući, kad ono kruha koliko hoćeš.

“No, starice, hoćemo li blagovati kruha?” pitao starac. A starica odgovori:

“Kruha, eto imamo, no kruh i nije bogzna što. Gledaj, raspalo mi se korito u kojemu perem rublje. Kako bi bilo da poñeš do ribice, i zamoliš je da nam dade novo korito?”

Starac nemade kud, nego pođe opet na obalu. A ribica se osovila na svoj zlatni rep, i bliješti na vrhu vala.

“Što je, starče?” dočekala ga pitanjem. “Što je sada na redu?”

“Ah ribice, starica sad hoće...