Zamolila sam muža da pričuva bebu kako bih konačno odspavala: 20 minuta kasnije, ušao je u sobu sa bebom koja vrišti

"Dragi mužu,

Molim te, pomozi mi. Trebaš mi. Sinoć ti je bilo jako teško. Zamolila sam te da pričuvaš bebu da bih ja mogla da odem na spavanje malo ranije. Beba je plakala. Čula sam je iako sam bila na spratu. Stomak mi se vezao u čvor dok sam se pitala da li treba da siđem dole i oslobodim te ili da prosto zatvorim vrata kako bih se konačno malo naspavala. Izabrala sam ovu drugu opciju.

Dvadeset minuta kasnije, ulaziš u spavaću sobu sa bebom koja vrišti. Spuštaš je u kolevku i nježno je guraš ka mojoj strani kreveta, a taj gest znači da si završio sa bebom.

Došlo mi je da vrisnem na tebe i posvađam se kao nikad do sad. Po cijeli dan ja sam ta koja čuva deijte. Ja sam ta koja se noću diže da nahrani bebu. Da li zaista ne možeš da odvojim par sati jedne noći kako bih ja pokušala da odspavam? Zar zaista previše tražim?

Znam da smo i ti i ja odrasli u porodicama sa stereotipnim roditeljskim ulogama, gdje majka odgaja dete, a od oca se ne očekuje da hrani dijete, mijenja mu pelene i slične stvari. Naše majke bile su mašine. Kuvale su, prale, gajile decu i nisu očekivale pomoć od muževa.

Vidim kako i ti želiš baš takvu porodicu. Od mene se očekuje da kuvam, čistim, perem, odgajam djecu i sve to nakon što se vratim sa posla. Vidim da i moje prijateljice pokušavaju da to sve urade.

Pitam se često kako su naše majke sve mogle, a ja ne mogu. Možda su majke gurale dan za danom a danas potisnule svu tu patnju. A možda i ja nisam dovoljno dobra. Šta god da je, stoji činjenica da mi treba pomoć.

Dio mene kao žene oseća se kao promašaj jer tražim pomoć od muža u domaćim poslovima. Ali čovek sam, i umorna kao pas.

Ujutro mi treba da pričuvaš našeg dvogodišnjaka dok se ja bakćem sa bebom. Uveče mi treba sat vremena tišine. Vikendima i meni treba pauza, makar da odem do prodavnice sama ili prošetam po kraju. Treba mi nekad samo da pitaš da li mi treba pomoć.
I na kraju, treba mi da čujem da cijeniš sve što radim. Hoću da primijetiš da nam je kuća uredna a večera na stolu. Hoću da primijetiš da na poslu ispumpavam mlijeko iako bi mi bilo lakše da pređem na formulu.

Znam da naši roditelji nisu tako radili, i volela bih da mogu sve sama. Ali ne mogu, čovjek sam, nisam mašina. Ako nastavim ovim tempom, slomiću se. A kad se ja slomim, bićete povrijeđeni i ti, i djeca i cijela naša zajednica.

Jer, da se razumijemo, trebam i ja tebi."