ISLAMSKO STANOVIŠTE: Da li umrli čuju govor živih kada posjete njihov kabur?

Sve što se dešava nakon smrti u domenu je gajba, za nas ljude skrivenog i nedokučivog područja. Jedini put kojim se dolazi do odgovora na ovakva pitanja jeste Božija objava u formi kur’anskih ajeta i hadisa Allahovog Poslanika, neka su na njega salavati i selami. Razmatrajući ajete i hadise koji govore o tome da li umrli čuju govor živih ili ne, učenjaci su došli do različitih zaključaka, a načelno se svode na dva mišljenja:

Prvo mišljenje: Duše umrlih ne čuju govor živih. Ovo je stav Omera, Aiše i drugih ashaba, radijallahu anhum, kao što ćemo vidjeti iz predaja koje slijede, a to je stav većine učenjaka među kojima su i učenjaci hanefijskog mezheba. Elaborirajući zbog čega učenjaci hanefijskog mezheba hadis o talkinu (navođenju da se izgovore određene riječi) razumijevaju alegorično, tj. tvrde da se odnosi na osobu koja je na samrti, a ne na umrlog, Ibn Hummam kaže: “Smatram da većina naših učenjaka pribjegava ovakvoj alegoriji zato što umrli, prema njihovom shvatanju, ne čuju, kao što su eksplicitno kazali u poglavlju o zakletvama: ‘Kada bi se zakleo da neće s nekim razgovarati, a potom mu se obrati nakon što umre, nije prekršio zakletvu, jer zakletva se odnosi na govor koji se razumije, a umrli ne može razumjeti obzirom da ne čuje.’” (Fethul-Kadir)

Kazujući o značenju hadisa o obraćanju Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, mrtvim idolopoklonicima na Bedru, istaknuti učenjak hanefijskog mezheba Ibn Abidin naglašava da su hanefijski učenjaci razumjeli da je to Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao da bi opomenuo žive, da je shvatanje govora živih bilo specifično upravo tim umrlim kako bi im se kajanje i žaljenje umnogostručilo, te da je to posebno dato Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, kao čudo i mudžiza. (Hašijetu Ibni Abidin)

•  Prvi argument za prvo mišljenje jeste kur’anski ajet: “Ti ne možeš mrtve dozvati ni gluhe dovikati kada se leđima okrenu” (En-Neml, 80). U komentaru ovog ajeta Katada kaže da je ovo primjer kojim Svevišnji Allah oslikava nevjernika, kao što umrli ne čuje poziv koji mu se uputi, ne čuje ga ni nevjernik, jer je poput gluhog čovjeka kada leđa okrene i udalji se – ne može te čuti ma koliko ga dozivao. (Tefsirut-Taberi)

Ibn Omer, radijallahu anhu, prenosi da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, nakon Bitke na Bedru zastao pored rupe u koju su bačena tijela mrtvih idolopoklonika i rekao: “Da li ste se uvjerili da je istinito ono čime vam je Gospodar vaš prijetio?”, potom je rekao: “Oni sada doista čuju šta im ja govorim!” Kada su ove Poslanikove riječi prenesene Aiši, radijallahu anha, rekla je: “Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, uistinu je rekao: ‘Oni sada doista znaju da je ono što sam im govorio prava istina!’”, a potom je citirala ajet: “Ti ne možeš mrtve dozvati” (En-Neml, 80). (Buhari)

U ovoj predaji navodi se da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kazao: “Oni ‘sada’ doista čuju šta im ja govorim!”, ograničavajući sposobnost umrlih da čuju na taj trenutak, a to implicira da u drugim vremenima ne čuju (Alusi, Ruhul-meani). Ograničavajući sluh umrlih na dotični trenutak šalje se jasna poruka da se to desilo kao keramet i počast Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, te da umrli u prirodnim okolnostima ne mogu čuti govor živih. Upravo to je razlog zbog čega su učenjaci naveli ovaj hadis u poglavlju o mudžizama, nadnaravnim čudima Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. (Vidjeti: Hatib et-Tibrizi, Miškatul-Mesabih) 

U predaji od Enesa, radijallahu anhu, navodi se kako je Omer, radijallahu anhu, čuvši Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, da se obraća mrtvim tijelima, rekao: “O Allahov Poslaniče, zar ih dozivaš, a prošla su tri dana od njihove smrti? Mogu li oni čuti, a Svevišnji Allah rekao je: ‘Ti ne možeš mrtve dozvati’ (En-Neml, 80)?”  Na to je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Tako mi Onoga u čijoj je ruci moja duša, vi ništa bolje od njih ne čujete ono što govorim, ali oni ne mogu odgovoriti!” (Ahmed). U ovoj i sličnim predajama uočavamo kako su Omer i drugi ashabi instinktivno reagirali, pokazali čuđenje i negodovali da se neko obraća mrtvima, pri tome su se pozvali na ajet: “Ti ne možeš mrtve dozvati” (En-Neml, 80), kao što je to učinila i Aiša, radijallahu anha. Sve to, samo po sebi, govori da je spomenuti ajet temelj i okosnica u ovom pitanju, naročito kada se u obzir uzme dio hadisa u kojem se navodi prilog ‘sada’, jasno je da se radi o izuzetku iz općeg pravila da umrli ne mogu čuti, ali je Allah učinio da ti umrli iznimno tada čuju govor Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Da kojim slučajem ashabi već ranije nisu znali i od Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, usvojili da umrli ne mogu čuti, ne bi tako reagirali. S druge strane, ako bismo pretpostavili da su to ashabi brzopleto osudili, Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, nesumnjivo bi izvršio svoju misiju dostavljanja Allahove poruke i poučavanja vjerskih propisa i objasnio im da je njihovo ubjeđenje pogrešno i vjerski neutemeljeno. Međutim, u svim predajama koje kazuju o ovom događaju ne postoji takvo nešto. Sve što je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao bilo je: “Vi ništa bolje od njih ne čujete ono što govorim!”, a to nije oprečno pravilu koje su oni ranije usvojili: da umrli ne čuju, nego je to govor koji se posebno odnosi na dotične idolopoklonike. To znači da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, potvrdio stav ashaba, među kojima je i Omer, radijallahu anhu, u shvatanju ajeta: da živi ne mogu dozvati umrle. Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, nije osudio njihov stav niti je rekao: “Pogriješili ste, ajet ne ukazuje na to da mrtvi apsolutno ništa ne čuju!” Naprotiv, potvrdio je njihovo ubjeđenje da umrli ne čuju, kao što implicira njihov govor Allahovom Poslaniku: “Zar se obraćaš tijelima u kojima nema duše!?” (Buhari) Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, samo im je objasnio ono što nisu znali o stradalim idolopoklonicima na Bedru: da su oni istinski čuli njegov govor i da je to posebno stanje koje je izuzetak iz općeg značenja ajeta, te da je to nadnaravno čudo koje je Allah podario Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, u tom trenutku. U komentaru ovog hadisa Katada kaže: “Allah ih je oživio tako da čuju Poslanikov, sallallahu alejhi ve sellem, govor, ponižavajući i koreći ih, kako bi se još više kajali i žalili.” (Buhari)

NASTAVAK NA NAREDNOJ STRANICI -------->>>