"Noć iz pakla, nikada neću zaboraviti maturu...Ali, ipak..."

Kada nekoliko sati prije maturske večeri iz frizerskog salona izađete sa frizurom koja je aposlutna noćna mora (makar sa 18 godina mislite tako, danas mislim da mi taj retro volumen najbolje stoji i molim svakog frizera da mi kosu natapira što više), onda ste stvarno na korak od pakla.

Vremena da potražim pomoć drugog frizera nije bilo, i šta da radim, morala sam da plačem.

Kada su me moji ugledali takvu, mogu da se kladim da je to za njih bila noćna mora.

"Ali smiri se, svaki problem ima rešenje", rekla sam sebi i danas sam tim rukovodim uvek kada imam neki problem (što je prilično često).

Najbliži ljudi koji su se tada našli oko mene pritrčaili su da poprave stvar, tj. gnijezdo na mojoj glavi (imala sam i gore asocijacije, ali nisu za ovu priliku).

Fenirali su što su brže mogli i ispravljali kosu što su jače mogli. Da li sam vam rekla da su mi krajevi bili isfenirani "ka spolja" ("Biće bolje da ja to feniram ka spolja", reče frizer. Blago meni)? Da, bila sam slika i prilika sjajnih pedesetih. Samo što sam tada od njih bili decenije daleko.

Elem, frizuru smo nekako sredili. A onda je na red došla ogroooomna suknja i korset. E, korset je bio muka. Sa njim je, da se razumijemo, bilo sve u redu (cijenu je bilo teže svariti, mogla sam da za te pare kupim tri sasvim pristojne haljine), ali me je želja da se stegne što više, bukvalno ostavila bez daha.

"Stegnula sam najjače što sam mogla. Sigurna si da treba da bude ovako čvrsto?", pitala me je sestra

"Samo ti steži", rekla sam joj.

Šta je mogla, kad pred sobom imate maturantkinju koja upravo doživljava nervni slom, nema vam druge. Uglavnom, korset je bio pričvršćen. Ma, da pukne.

Foto: Fashion

Obula sam cipele sa špicastim vrhom i vrtoglavim potpeticama. Da, pogađate, jer je baš u njima najudobnije da se igra. I krenula sam.

Do hotela u kojem smo slavili dijelilo me je nekih 45 minuta. Kako se nisam ugušila, ni danas ne znam.

"Odvezuj", rekla sam drugarici čim smo izašli iz auta.

"Dišem", rekla sam i do kraja večeri mi nije padalo na pamet da stegnem ni milimetar. I ušli smo.

Ko je šta obukao, da vam kažem, bilo je važno prvih 15 minuta. Posle fotografisanja i ulaska u salu, ni frizura ni korset nisu bili bitni. Samo su mi štiklice pravile problem...

Sve ostalo je bilo savršeno. Baš kako sam i htjela. Oduvijek, a to znači od prvog razreda Gimnazije, zavoljela sam srednju školu, sve i svakog u njoj. Bile su to četiri divne godine kojih se uvijek rado sjećam. A stepenice i hodnik do 4/4 i danas su put do možda i najboljeg životnog doba.

To sam slavila te večeri. Bila sam tako srećna i tužna, ali sam kao i moji drugari krala svaki minut te večeri. Znala sam da sam privilegovana što sam u takvom društvu.

Moja srednja škola bila je riznica renesansnih profesora i dobrih ljudi i sve više shvatam koliko sam imala sreće.

Foto: Daily Mail

Igrali smo, smijali se, uživali... Kako je divno imati 18 godina!

Kada se sve završilo, tek tada me je pritisla tuga, nisam spavala, već sam ujutru odjurila do škole kako bih preuzela diplomu.

Jedva sam čekala da ponovo uđem u Gimnaziju.

Upis na fakultet i nove obaveze vam ni ne daju mnogo vremena da žalite. A i nema za čim! Bilo je to sjajno srednjoškolsko doba i uzela sam maksimum od njega.

Da li sam spomenula da su na maturskoj večeri pjevale Tanja Banjanin i Ana Nikolić? Vidite koliko nam je bilo dobro?