NAJBOLJI OD NAJBOLJIH: 20 fudbalskih timova za pamćenje!

Pored pravila da se klub može samo jednom pojaviti na listi, kolege iz britanskog magazina FourFourTwo izabrale su ekipe koji su pored značajnih trofeja posedovale i očiglednu auru, stil, kao i neosporan uticaj na buduće generacije. Od kraljeva katanaća do najboljih eksponenata totalnog fudbala…

NOTTINGHAM FOREST  (1977-1980)
2 Kupa šampiona, 1 šampionat Engleske, 2 Liga kupa

Nemilosrdno efikasni - moglo bi se u najkraćem opisati igra ovog tima s kraja sedamdesetih godina prošlog vijeka. Podjednako su bili dobri kako s loptom tako i bez nje. Čak 24 gola postigli su u sezoni 1977/78, a blistali su i na evropskoj sceni osvajajući Kup šampiona dva puta zaredom pobjedivši u finalima Malme (1979) i Hamburger (1980). John Robertson bio je „timski Picasso“, na golu je stajao legendarni Peter Schilton a „svježu krv“ unio je 18-godišnji Gary Mills. Ipak, prava snaga ovog tima bila je u ljudima koji su ga predvodili, Bryanu Claffu i njegovom asistentu Peteru Tayloru koji su veoma uspešno igrali uloge „dobrog i lošeg policajca“.

Tim: Schilton, Anderson, Lloyd, Berns, Gray, Frencis, Bowierr, McGavern, Robertson, Birtles, Woodcock

HONVED (1950-1955)
5 titula prvaka Mađarske, Mitropa kup

Honved je bio tim koji je cijeli svijet želio da vidi. Englezi su ih dobro zapamtili i to na Wembleyu kada ih je „mađarska laka konjica“, predvođena gotovo cijelim timom Honveda pregazila rezultatom 6:3. Taj legendarni stil igre kreirao je čuveni strateg Gustav Šebeš. „Moćni Mađari“ su načinom igre i taktičkim rješenjima inspirisali čak i Brazil, a u njemu se nalazi i prva klica „totalnog fudbala“ koji su usavršili Holanđani. Kontrola lopte, promjena pozicija, inteligentni pasovi… njihova igra izgledala je kao nešto što nije sa ove planete. Tim Honveda su činili takvi genijaci kao što su Ferenc Puškaš, vanserijski strijelac Šandor Kočiš, vizionarski plejmejker Jožef Božik, eksplozivno krilo Zoltan Cibor i golman Đula Grošič. Pored njih, ali pomalo u sjenci bio je i Đula Lorant, odbrambeni igrač koji je kasnije kao trener u Njemačkoj patentirao zonsko markiranje.  Ovaj tim ostavio je neizbrisiv trag i sigurno važi za najbolji tim koji je ikad postojao na prostorima Istočne Evrope.

Tim: Grošič, Rakoč, Lorant, Banjai, Božik, Kotas, Budaj, Kočiš, Tiči, Puškaš, Cibor

BORUSSIA MONCHENGLADBACH (1970-1979)
5 Bundesliga, 2 UEFA Kupa, 1 Kup Nemačke, 1 Kirin kup

U poređenju sa ovim timom čak i uspjesi Cluffovog Notingem Foresta djeluju prilično skromno. U vrijeme kada još uvek nije bilo vrtoglavih transfera i kada su igrači još uvijek uglavnom igrali za svoje lokalne klubove, petorica igrača rođenih u radijusu od 13 kilometara u gradiću manjem od Notitnghama, osvojiće sa Zapadnom Njemačkom titulu Evropskog šampiona 1972 i Svjetski kup 1974. Jupp Heynckes, Gunter Netzer, Berti Vogts, Alan Simonsen i Ervin Kremers činili su „kičmu“ legendarnog tima Borusije koji je osvojio pet titula Bundeslige. Čovjek koji je stvorio ovaj mitski tim i u mnogome bio zaslužan za njihove uspjehe bio je Henes Weisssviler, trener koji je ostao upamćen po činjenici da je do te mjere insistirao na napadačkom fudbalu da su ga igrači preklinjali da u igru unese i elemenat odbrane. Čitavu deceniju „čudo iz Mocnhengladbacha“ kako su nazivali ovaj tim, predstavljao je nerješivu enigmu za protivnike.

Tim: Kleff, Sieloff, Vogs, Vitkamp, Klinkhamer, Bonof, Netzer, Wimer, Jensen, Heinke, Simonsen

PRESTON NORTH END (1888-1889)
2 šampionata Engleske, 1 FA Kup

Važili su za inovatore u mnogim segmentima igre. Plaćali su igrače puno prije nego što je ovaj sport postao profesionalan, uveli do tada neviđenu igru „dodaj i trči“ u vreme kada je dribling bio jedino rješenje za prelaženje protivničkih igrača. Pored ovoga bili su i prvi tim koji je pojačanja tražio van svoje „mjesne zajednice“ u kojoj tada nisu postojale organizovane navijačke grupe, ali jeste ozloglašeni Jack Trbosjek.

Njihova igra u sezoni 1888/1889. bila je dovoljna da uđu na listu besmrtnih timova. „Nevidljivi“ kako su ih zvali, bili su neporaženi u premijernoj sezoni šampionata Engleske sa gol razlikom od +59 u 22 utakmice. Da se računao, ovaj podvig bi im donio 100 poena u eri Premijerlige, pet više od rekorda Mourinhovog Chelsea u sezoni 2004/2005. Takođe, nisu primili nijedan gol tokom pet utakmica FA kupa. Titulu su osvojili i sljedeće sezone, i plasirali se pri vrhu tabele u naredne tri, ali sve učestalije glasine o teškim opijanjima nekoliko članova ekipe, jurnjavom za ženama, preranoj bolesti nekoliko igrača i najzad finansijskim pronevjerama njihovog trenera/menadžera, na kraju su doprinjele završetku jedne izuzetne sportske priče. I pored toga što je njihov uspjeh bio kratkog veka, iza sebe su ostavili trag koji svakako nije „nevidljiv“. 

Tim: Trainer, Holmes, Howart, Russel, Graham, Robertson, Gordon, Ross, Goodal, Dooharst, Thompson

BOCA JUNIORS (1998-2003)
4 šampion Argentine, 3 Kopa Libertadores, 2 Interkontinentalna kupa

Kada ih je 1998. preuzeo Carlos Bhianci, Boca Juniors bio je prosječan tim. Pobjede krajem sedamdesetih bile su samo lijepa i daleka uspomena na najveće uspjehe kluba. Međutim, Bhianci je „vaskrsnuo“ nekadašnju klasičnu formaciju Boce 4-3-1-2 i uz ekscentričnog golmana, postojanu odbranu i disciplinovanu sredinu terena, cijeli „orkestar“ svirao je po notama Juana Romana Riquelmea i Martina Palerma. Bilo je jednostavno i efektno, poput njihovog tima iz sedamdesetih. Koliko su bili dobri govori i podatak da su ostali neporaženi u 40 ligaških mečeva oborivši tako rekord Racinga postavljen šezdesetih godina. Osvajali su Copa Libertadores 2000, 2001, 2003 godine i ušli u finale 2004. Tu su i četiri titule šampiona domaćeg prvenstva i dvije Interkontinentalnog kupa. Klub je doživio pravu revoluciju u svim segmentima; od škole preko markentiških akcija zbog kojih su postali jedan od najvećih brendova Argentine. Bhanci je tim sastavljen od radničke klase Buenos Airesa transformisao u svetsku atrakciju.

Tim: Cordoba, Ibbara, Bermudez, Burdiso, Aruabarena, Batagla, Serna, Cagna, Riquelme, Schelotto, Palermo.

DINAMO KYEV (1985-1987)
2 šampionata SSSR, 2 Kupa SSSR, 1 Kup pobednika kupova

Imajući u vidu sveukupno ostvarene rezultate Ukrajinci ih nisu imali poput mnogih klubova sa ove liste, ali njihov ogroman doprinos današnjem modernom fudbalu prevazilazi svaku statistiku uspješnosti i zato se nalaze na ovoj listi.

Ključ njihovog uspeha nalazio se u rukama genija strategije, čuvenog Valerija Lobanovskog, čoveka koji je svakom fudbalskom meču prilazio kao partiji šaha. Ono bez čega je danas nemoguće zamisliti današnju igru Lobanovski je primjenjivao 20 godina koliko je proveo na klupi ovog tima. Izumio je bukvalno naučni pristup ovoj igri zasnovan na logističkim proračunima.
„Moji igrači znaju da će ih poslije svake utakmice sutradan ujutru sačekati papir na kojem će njihova igra biti analizirana do detalja. Ako je igrač sredine terena ispunio 60 posto taktičkih zamisli tokom meča onda je jasno da nije dao sve od sebe. Učinak mora biti stoprocentan“, govorio je tada Lobanovski.

Od tri velika Dinamova tima koje je tokom svog mandata Lobanovski stvorio, najpoznatiji je svakako ovaj predvođen Blohinom i Belanovim, a njihova igra protiv Madridskog Atletica 1986. u finalu Kupa pobednika kupova koju su dobili rezultatom 3:0 bila je savršen primer „Lobanovski škole“.

Tim: Chanov, Besonov, Kuznezsov, Baltacha, Demianenko, Jakovenko, Jaremchuk, Zavarov, Rac, Belanov, Blohin

JUVENTUS (1980-1986)
4 Serije A, 1 Kup Italije, 1 Kup šampiona, 1 Kup pobednika kupova, 1 Interkontinentalni Kup

U istoriji Calia malo je trenera koji su imali vremena i umijeća da naprave nekoliko uspješnih timova, a GIovani Trapatoni je napravio čak tri. Kako bi transformisao Bianconerre od dominantne domaće ekipe u internacionalnu velesilu trebalo mu je pet godina. Okosnicu ovog tima Juventusa činili su igrači koji će 1982. osvojiti Svjetsko prvenstvo u Španiji, međutim uprkos osvajanju UEFA Kupa 1977. titula Evropskog šampiona bila im je još uvek nedostižna. Stvari su se preokrenule dovođenjem Irca Liama Bradya, poljskog majstora Zbignjeva Bonjeka i fantastičnog francuza Platinija. S ovakvim pojačanjima, tim koji je već bio sastavljen od odličnih igrača osvojio je još tri titule prvaka Italije, Kup Italije i Kup pobjednika kupova. Došli su do finala Kupa šampiona 1983, ali su izgubili da bi konačno podigli i ovaj trofej 1985. Zaslužena nagrada posle decenijske dominacije jedne generacije.

Tim: Zoff, Gentile, Schirea, Brio, Cabrini, Bonini, Tardelli, Brady, Bognek, Platini, Rossi

INDEPENDIENTE (1971-1975)
1 šampionat Argentine, 4 Kopa libertadores, 1 Interkontinentalni kup

Independieente je bio tim koji je bukvalno bio opsjednut osvajanjem Copa Libertadores. Pošto su ga osvajali dva puta tokom šezdesetih, pripremali su se da ga još jednom prigrle početkom sedamdesetih godina minulog vijeka. Ali niko nije mogao ni da pretpostavi da će ga u stvari osvojiti četiri puta zaredom, podvig koji nikome ni prijee ni poslije njih nije „pošao za nogom“. „Kraljeve kupova“ kako su ih nazvali, predvodio je Ricardo Bochini, plejmejker koji je postao idol tada mladom Diegu Maradoni. Pancho Sa, odbrambeni igrač opisao je ovu družinu kao „mašinu za pobjede sa čeličnom odbranom i magičnim napadom“. Treneri i taktike su se mijenjali, ali su rezultati ostajali isti, Bochini i krilo Daniel Bertoni predvodili su tim koji je bio nepobjediv u Copa Libertadoresu. U finalu Interkontinentalnog kupa 1972. izgubili su od Ajaxa. Utakmica je protekla u znaku veoma grube igre Argentinaca na terenu (posebno nad Johanom Cruyffom kojeg su onesposobili za dalji tok meča praktično na samom početku utakmice). Sljedeće godine kada su ova dva tima ponovo trebala da odigraju finale istog takmičenja, Holanđani su odbili da igraju pa im je umijesto njih kao protivnik dodijeljen Juventus kojeg su savladali i upisali u dotadašnju historiju kluba i ovaj trofej.

Tim: Santoro, Comisso, Sa, Lopez, Pavoni, Galvan, Raymondo, Pastorisa, Bertoni, Bochini, Balbuena

MANCHESTER UNITED (1995-2001)
5 Premijer liga, 2 FA Kupa, 1 Liga šampiona, 1 Interkontinentalni kup

Ljeto 1995. bilo je prekretnica u karijeri Alexa Fergusona. Titulu šampiona Premijerlige upravo je prepustio Blackburnu, izgubio finale FA kupa od Evertona i prodao Marka Hughesa, Paula Incea i Andreia Kanchelskog trojicu ključnih igrača. Menadžer Crvenih đavola zatim je napravio još neobičniji potez. Umjesto da novcem od prodaje ove trojice dovede nova pojačanja priliku je pružio podmlatku kluba. Ispostavilo se da je to bio pun pogodak pošto je otpočeo najplodniji period Fergusonove karijere. Alan Hansen je morao da „pojede svoje riječi“, tačnije izjavu („nikoga nećeš pobediti sa ovom djecom“) koju je dao poslije debitantske utakmice Uniteda te 1995. Narednih šest godina započele su „preporodom“ Erica Kantone, a završile angažovanjem Juana Sebastiana Verona, u međuvremenu dolazile su i odlazile zvijezde poput Petera Schmeichela, Jappa Stama i Dwighta Yorkea. Jedino što se nije mijenjalo bila je formacija 4-4-2 kao i srednji red sa Ryanom Giggsom, Royom Keanom, Paulom Scholseom i Davidom Beckhamom. Rezultat je pet titula u šest sezona, dva FA kupa i pehar Lige šampiona.

Tim: Schmeichel, Neville, Jonsen, Stamm, Irvine, Beckham, Keane, Scholes, Giggs, Kantona, Yorke

CELTIC (1965-1974)
9 šampionata Škotske, 6 Kupova Škotske, 5 Lige Kupa, 1 Kup šampiona

„Cijeli tim izgledao je poput filmskih zvezda, bili su uglađeni i preplanuli. U našem timu nekoliko igrača čak nije imalo zube“, rekao je Bobby Mardock fudbaler Seltika, komentarišući ekipu Intera i finalnu utakmicu Kupa šampiona u Lisabonu 1967. Tim koji je „sakupljen u okolini Glasgowa“ i koji je koštao 50.000 eura ušao je u historiju kao prvi ostrvski klub koji je osvojio najvažniji evropski trofej.

U to vrijeme škotski fudbal je bio neuporedivo kvalitetniji od današnjeg, a od 1938. do 1965. Seltik je uspeo da osvoji domaće prvenstvo samo dva puta. Ali dolaskom Džoka Steina 1965. osvojili su devet uzastopnih titula zaredom, rezultat je koji se smatra jednim od najvećih dostignuća u istoriji sporta Velike Britanije. Predvođeni Džimijem Džonstonom, Bobijem Lenoksom i Bertijem Oldom, ovaj tim postao je besmrtan.

Tim: Simpson, McGrane, McNaIl, Clark, Jamel, Mardock, Old, Johnston, McBryde, Chalmers, Wallace

TORINO (1945-1949)

4 Serije A

Niko nije ni sanjao da ih u svom pobjedničkom nizu od četiri uzastopne titule u Seriji A može zaustaviti jedino tragedija. U svom nezaustavljivom pohodu (1949. su upravo obezbjedili petu titulu u nacionalnom prvenstvu) Torino poznatiji pod nadimkom „Il Grande Torino“(Veliki Torino) postavio je mnoge rekorde koji ni dan-danas nisu oboreni u italijanskom fudbalu. Sezonu 1947/1948 završili su neporaženi na 19 od 20 utakmica odigranih kod kuće i postigli 125 golova sa gol-razlikom + 92. U prijateljskom meču protiv Mađarske 1947., svom nacionalnom timu Veliki Torino dao je doprinos u vidu 10 startnih igrača. Predvođeni Valentinom Macolom (ocem legende Intera Sandra Macole), za koga su saigrači tvrdili da predstavlja polovinu njihovog tima, a oni onu drugu, igrali su u formaciji 4-2-4 deceniju prije Brazila, koji je ovu formaciju primjenio na Svjetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj. Neke od njihovih taktičkih rješenja primjenila je i holandska reprezentacija u svom čuvenom „totalnom fudbalu“.

Četvrtog maja 1949. prilikom povratka iz Lisabona poslije prijateljske utakmice sa Benficom, avion sa igračima Torina srušio se udarivši u brdo Superga na sjeveru Italije usmrtivši pritom skoro čitav tim i njegovo rukovodstvo i zauvjek zatvorivši priču jedne od najvećih reprezentacija i timova koji su se ikada pojavili na fudbalskoj svjetskoj pozornici.

Tim: Bachigalupo, Balarin, Maroso, Grezar, Rigamonti, Castillano, Menti, Loic, Gabeto, Macola, Feraris

BAYERN MUNCHEN (1967-1976)
4 Bundeslige, 3 Kupa Nemačke, 3 Kupa šampiona, 1 Kupa pobjednika Kupova

Ako bi jedan tim mogao da predstavlja esenciju čitavog kluba onda je to svakako ova generacija minhenskog Bayerna. U vrijeme kada su Franz Beckenbauer i Sepp Maier stigli u klub, tačnije u njegov podmladak 1959, Bayern nije bio najjači klub u Munchenu, to mjesto pripadalo je Minhenu 1860. Bayern čak nije bio ni član Bundeslige kada su je Njemci formirali 1963. Ispostavilo se da to i nije bilo tako loše. Mladi fudbaleri sazrijevali su tako van očiju javnosti, a 1964. debeljuškasti momak pod imenom Gerd Muller došao je u Bayern jer je mislio da nije dovoljno dobar da bi igrao u timu poput Munchena 1860. Uz Paula Breitnera i Ulia Hoenesa krajem te 1964. jasno se vidjelo da je ovaj tim sposoban za velika djela. Tri godine kasnije Bajern je osvojio Kup pobednika kupova savladavši Glasgow Rangerse. Tim koji će u narednih desetak godina biti dominantan u Evropi i koji je bio okosnica reprezentacije Zapadne Nemačke, nije imao ovakvu ulogu u Bundesligi (ona je pripadala Borussiji Monchengladbach). Odlaskom Beckenbauera 1977. u New York Cosmos priča o Bayernu se završila. Ovaj klub imao je u svojoj istoriji još nekoliko sjajnih generacija (uključujući i sadašnju), ali sa ovom je sve počelo.

Tim: Meier, Hansen, Beckenbauer, Schwazarcenbek, Breitner, Rott, Hoeenes, Kapelman, Olhauser, Muller, Rummenige

BENFICA (1959-1968)
7 Primeira, 3 Kupa Portugalije, 2 Kupa šampiona

Mađarski taktički genije Bela Gutman imao je jednostavan kredo kojim je bodrio svoj tim: „Dajte publici predstavu vrijednu para koje su dali da bi vas gledali“. Upravo ovu filozofiju primjenio je na timu Benfice koji je stvorio šezdesetih godina prošlog veka. Igrajući napadačkom formacijom 4-2-4 (tzv. W-M formacija), Orlovi su došli do četiri finala Kupa šampiona u sedam godina osvajajući ovo takmičenje 1961. i 1962. Istovremeno, dominirali su u portugalskom prvenstvu.

Uspjeh tima koji je često nazivan „slavnom Benficom“ u najvećoj mjeri pripisuje se genijalnom Eusebiu. Savršen šut, besprijekorna tehnika, genijalne kretnje, doprinjeli su brojnim nadimcima u superlativu (Crni Panter, Evropski Pele ili najjednostavnije Kralj). Međutim, jedan drugi igrač ovog tima takođe rođen u Mozambiku bio je i njegov najbitniji član, Mario Coluna. Poznat i kao Monstrous sagado (Sveta zver). Coluna je bio kompletan igrač sredine terena, genijalan paker s ubitačnom ljevicom. Ali, kvaliteti dvojice Afrikanaca ne bi došli do izražaja bez pomoći sjajnih saigrača poput krila Joachima Santane, centarfora Joze Aguasa i sjajnog golmana Coste Pereire.

Tim: Costa Pereira, Martins, Jermaino, Cruz, Kavem, Coluna, Augusto, Santana, Eusebio, Aguas, Simoes

SANTOS (1955-1968)
6 šampionata Brazila, 2 Kopa libertadores, 2 Interkontinentalna kupa

Dovoljno je reći da je ovo bio tim koji je u svom sastavu imao „sportistu vijeka“ i to u vrijeme njegovog igračkog vrhunca.

Upravo zbog Pelea tim Santosa skoro da nije imao protivnika ravnog sebi, posebno u domaćem šampionatu. Ovaj tim imao je čuveni moto: „Ako protivnik postigne jedan gol, mi ćemo to učiniti tri puta“. Ovakva vrsta arogancije bila je ipak dobro potkovana igrama 1962. i 1963. kada su osvajali Interkontinentalni kup pobedivši Benfiku i Milan. Nezaboravne partije tih godina pružali su i protiv Garinchinog Botafoga. Pošto su dva puta osvajali Copa Libertadores (takođe 1962. i 1963), odbili su da dalje učestvuju u borbi za ovaj trofej. Umjesto toga, igrali su prijateljske mečeve širom sveta sa jasnom namerom da nešto i zarade promocijom fudbalskog čuda poput Pelea. Njihov pohod bio je nemilosrdan, a pobjede brojne. Savladali su Inter (4:1), Eintracht Frankfurt (5:2),  Shefield Wednesday (4:2), Benficu (5:2 i 4:0). Sve pod „dirigentskom palicom“ trenera Lule čiji je govor prije svakog meča bio isti: „Izađite na teren i pokažite šta umijete“.

Tim: Gilmar, Carlos Alberto, Mauro, Joel, Dalmo, Zito, Clodoaldo, Mengalvio, Pele, Coutinho, Pepe

INTER (1962-1967)
3 Serije A, 2 Kupa šampiona, 2 Interkontinentalna kupa

Ovo je tim koji je definisao našu predstavu o italijanskom fudbalu. Famozni Argentinac Elenio Herrera uprkos raširenom mišljenju nije izmislio „katanaćo“. U stvari, „instalirao“ ga je Austrijanac Karl Rapan nekoliko godina ranije. Ipak, Herrera je modifikovao, usavršio i usvojio tu verziju; 5-3-2 sa liberom iza odbrane i bekovima koji „lansiraju“ brze kontra napade.

Herrera je u Inter stigao iz Barcelone 1960. i uveo u ovaj klub radikalne mere i nove taktičke zamisli. Ubrzo je počeo da sprovodi stroga nutricionistička pravila, zabranio je alkohol i cigarete, i uveo tzv. ritiro, pravilo da se igrači povlače na seoska imanja od četvrtka do nedelje kada bi se igrali mečevi. Njegovi rituali pripreme i motivacije igrača postali su legendarni. Čak je preko cijelog terena na treninzima postavljao banere sa motivacionim sloganima. „klasa + priprema + inteligencija + fizička spremnost = titula“. Sa banerima ili bez njih, efekta je svakako bilo. Tri puta bili su prvaci Serije A, osvajali su Kup šampiona 1964. i 1965, a u finale najprestižnijeg takmičenja ušli su i 1966. i 1967. Ovaj fantastičan tim dobio je epitet „Herrerine bebe“ a „bebe“su bili „čistač“ Armando Pichi, stameni bekovi: Odlaskom Herrere u Romu  završena je zlatna era ovog tima, a Argentinac je u tom trenutku postao najplaćeniji trener na svetu.

Tim: Sarti, Pichi, Burgnich, Bedin, Guarneri, Fachetti, Jair, Luis Suarez, Corzo, Peiro, Macola

LIVERPOOL (1975-1984)
7 šampionata Engleske, 4 Kupa šampiona, 4 Liga kupa, 1 UEFA kup, 1 UEFA Super kup

Godinu dana pošto je preuzeo tim od Bila Šenklija, čovek koji je „preoblikovao“ Liverpul Bob Pejsli, sezonu 1974/1975 završio je kao drugoplasirani. „Ovakav rezultat smatram porazom, drugo mesto nije nešto što treba da se proslavlja“ izjavio je tada novi strateg kluba. Sledećih devet sezona sedam puta je Liverpul je proslavljao, ali kao vodeći tim. Proslavljao je i četiri titule Kupa šampiona kao i četiri Liga kupa, a Pejsli je stvorio prvu uspešnu fudbalsku dinastiju Liverpula.

Njihova igra zasnivala se pre svega na konstantnoj kretnji i kratkim pasovima, ili kako bi to Šenkli opisao: „igra bazirana na preciznom dodavanju i primanju pasova“ koju je on sam forsirao pre Pejslija, kao i što jednostavnija igra, bez puno „mudrovanja“. Ovo je funkcionisalo uprkos izuzetnim kvalitetima pojedinaca u ovom timu. „Dirigovanje“ Kenija Dalgliša, nemilosrdna završnica Ijana Raša, fantastični Grejem Sunes ili „Ogist Renoar sa britvom“. Jednom rečju, ovaj tim je mogao da dobije utakmicu na lep ili ružan način sa 12 izvanrednih igrača. Ali kao najveći uspeh pripisuje im se uvek spreman „kec u rukavu“ ili sposobnost kvalitetne zamene: Džo Fejgan umesto Pejslija, Dalgliš umesto Kigena, pri tom nikad ne menjajući filozofiju igre tima.

Tim: Clemens, Neil, Hansen, Thompson, Hughes, Sunes, McDermott, Keagen, Keneddy, Dalglish, Rush

BARCELONA (2008-2011)
3 Primere, 2 Lige šampiona, 2 UEFA Super kupa, 2 titule Klupskog svetskog prvenstva, 1 Kup kralja

„Vežite pojaseve“, rekao je navijačima Barce Pep Guardiola na svojoj trenerskoj inauguraciji avgusta 2008, „uživaćete u ovoj vožnji“. Tako je i bilo. Danas smo svjedoci jednog od najboljih timova koji je ikad istrčao na travnati teren, tima Barselone.

Barca je usvojila i u fudbalski leksikon ponovo uvela način igre poznat kao tiki-taka (koja je u početku zamišljena kao neka vrsta uvrede za protivnički tim) uz savršeno postavljenu 4-3-3 formaciju. Ali, Barcelona koju je Guardiola nasledio od Franka Rijkaarda bila je daleko od savršenog i harmoničnog tima. „Pep je sve nadgledao i odjednom je sve postalo važno, svaki segment igre“, kaže Xavi, a njegov kolega Dani Alves se nadovezuje „ako mi Pep kaže da skočim sa vrha Nou Kampa, pomislio bih da je sigurno dole nešto dobro za mene“. Guardiola je „razdrmao“ ovaj tim. Pomjerio je Messija formacijski desno i do kraja sezone 2012/2013, Argentinac je postigao 233 gola na 218 utakmica. Poslije pobjede od 3:1 protiv Manchester Uniteda u finalu Lige šampiona 2011, Sir Alex Ferguson izjavio je da im niko nikad nije „sakrio“ loptu kao što je Barca na toj utakmici. Jednostavno, ako je Barcelona „Mes que un club“ (više od kluba) onda ova generacija predstavlja nešto „više od tima“.

Tim: Valdes, Dani Alves, Pique, Puyol, Abidal, Xavi, Busquets, Iniesta, Pedro, Messi, Villa

REAL MADRID (1955-1960)
5 Kupa šampiona, 2 šampionata Španije

Godina je 1960. U jednoj hotelskoj sobi u Budimpešti tim Engleske posmatrao je na TV-u sa ugašenim tonom utakmicu na kojoj je Real Madrid savladao Eintracht Frankfurt rezultatom 7:3. Jimmy Greavs kasnije je rekao; „Gledali smo otvorenih usta, svako od nas u tom trenutku nije se usudio da glasno prizna da fudbal uopšte može da se igra na ovakav način, naša igra godinama je zaostajala za njima“.

Just Fontaine, čuveni francuski golgeter koji je na SP 1958. postigao rekordnih 13 golova, jednom je izjavio; „Pored Brazila ovo je najbolji tim koji sam ikad vidio“. Čuveni Matt Busby posebno je bio fasciniran Alfredom Di Stefanom, igračem za kojeg je rekao „da može da uradi apsolutno sve“. Uticaj ovog tima Real Madrida daleko je prevazilazio talente njegovih igrača; Di Stefana, Puškaša, Cope i Henta. Više i od trofeja koje su nagomilali, i rekorda od pet uzastopnih titula prvaka Evrope osvojenih u nizu od 1955. do 1960. Zbog uvođenja prakse kupovine najboljih igrača, Sir Alex Ferguson tvrdi da je Real zapravo tvorac modernog fudbala i pionir u promovisanju ove igre u planetarni brend.

Tim: Alonso, Atiensa, Marchitos, Lesmes, Santa Maria, Munoz, Saraga, Kopa, Di Stefano, Puškaš, Hento

MILAN (1987-1991)
1 Serija A, 2 Kupa šampiona, 2 Interkontinentalna kupa, 1 UEFA Super kup

Najuspješniji italijanski klub imao je čitav niz super-timova; onaj koji je pedesetih i šezdesetih šest puta osvajao „skudeto“, te onaj iz 1992. koji je osvojio Seriju A bez ijednog poraza i generaciju iz 1994. koja je u finalu Lige šampiona „razmontirala“ Barcelonu (4:0). Ali nijedan od pomenutih nije bio tako dominantan kao ovaj koji je za samo četiri godine preokrenuo reputaciju italijanskog fudbala koji je dugo imao etiketu dosadnog.

Kada je 1986. kupio Milan i spasao ga od bankrota, Silvio Berlusconi je zatekao klub koji nije osvojio domaće prvenstvo devet, a evropsku titulu 20 godina. Najprije je doveo trenera Ariga Sachia iz Parme, nekadašnjeg prodavca cipela, a zatim fantastični trio Holanđana: Ruda Gulitta, Marca van Bastena i Franka Rijkaarda. Zajedno sa još osam italijanskih igrača predvođenih neprobojnim zidom odbrane kojom su rukovodili Paolo Maldini i Franko Baresi, stvorena je više nego evidentna alhemija. Tim je u potpunosti dominirao nad protivnicima primenom totalnog fudbala u formaciji 4-4-2. Arigo Sachi ih je opisao kao „tim koji se kreće kao jedan igrač“. Postoji legendarna izjava Paola Maldinija o disciplini tadašnje odbrane Rosonera: „I kada bi izašli u grad na kafu, Baresi, Costacurta, Tasotti i ja smo bili „u liniji“. U polufinalu Lige šampiona 1989. bukvalno su ponizili Real pobedom od 5:0, a slično je prošla i rumunska Steaua u finalu 4:0. Samo jednom su bili su prvaci Serije A, što i nije čudno s obzirom da su im glavna konkurencija bili Napoli sa Maradonom, Inter sa Bremeom, Klinsmanom i Matetusom, i Sampdorija s Mancinijem i Vialijem.

Tim: Gali, Tasotti, Baresi, Costacurta, Maldini, Donadoni, Rijkaard, Anceloti, Colombo, Van Baasten, Gulitt

AJAX (1966-1973)
6 šampionata Holandije, 3 Kupa šampiona, 4 Kupa Holandije, 1 Interkontinentalni kup

Barry Hulshoff je igračku karijeru završio 1979, a ubrzo poslije toga otpočeo je trenersku karijeru u Grčkoj. Jednog dana, pričao je kasnije Ajaksov legendarni bek, prilikom odmora zatekao se u jednom selu gdje je sreo starca koji je zapanjeno gledao u njega. „Uzeo me je za ruke, držao ih i zaplakao, rekao mi je da u njegovom selu tih šezdesetih nije bilo televizora pa je morao da pješači dva sata do susjednog sela kako bi gledao Ajaxove utakmice. I sada, ispred njega stajao sam ja, jedan od igrača iz legendarnog Ajaxovog tima. Bio je to veoma emocionalan trenutak za njega, ali i za mene“.

Malo je timova koji ostavljaju ovako „dubok“ emocionalni trag kao ova ekipa Ajaxa. Sa čuvenim Rinusom Michelsom na čelu, strategom koji je sproveo totalni fudbal, igrom po kojoj je ovaj klub postao prepoznatljiv; timski rad, „haotična“ zamjena pozicija i formacija 4-3-3. Kada je Michels otišao u Barcelonu 1971, na njegovo mjesto došao je Rumun Štefan Kovač i forsirao tim da igra još više napadački. „Lutajući“ centarfor Johan Krojf, bio je bez sumnje zvezda tima koji je vešto „dirigovao ovim orkestrom“. Johan Neskens dominirao je sredinom terena, savršeno taktički disciplinovani Ari Han i Geri Miren, i centralni igrač odbrane „Jugoslovenski čelik“, naš Velibor Vasović. Čak je i golman Hajnc Stjui bio delegiran u tim zbog onoga što je znao da uradi nogama, a ne rukama. Četrdeset godina od njihove pobede od 2:1 nad Juventusom u finalu Kupa šampiona 1973 (treće titule u nizu), Ajaksova 4-3-3 formacija ostala je najpopularnija i najfleksibilnija igračka postavka. Njihov uticaj na timove Milana i Barcelone sa ove liste nesumnjivo je ogroman. Umetnici, pisci, pa čak i baletani poput Rudolfa Nurejeva koji je izjavio da je „Johan Krojf trebao da bude plesač“- dolazili su da gledaju Ajaksove utakmice. Po mnogima, najbolji tim svih vremena.

Tim: Stai, Surbir, Hulshof, Vasović, Kroll, Han, Neskens, Miren, Svart, Cruyff, Keiser