KAD JE VIDJELA ULTRAZVUK REKLA JE DA ĆE ABORTIRATI: Ali ono što je uslijedilo potpuno joj je preokrenulo život!

Prošla je sedmica otkad sam se vratila iz Neshwilla iz posjete svom dečku Stevenu, počinje tako svoju priču Amerikanka, muzičarka Lindsay Czitron.

Bili smo zajedno dvije sedmice koje smo dobro iskoristili budući da živimo u različitim krajevima države. Vratila sam se kući i imala sam neki čudan osjećaj da sam trudna. Nisam vidjela kako bi to bilo moguće, budući da sam bila na hormonskoj spirali, ali sam riješila da ipak uradim test za trudnoću, čisto da se riješim brige i da mogu da se opustim kad vidim da je negativan.

Međutim, u kupatilu me je dočekao šok. Pojavio se slabašan plusić, tako bled da sam morala da konsultujem i cimerku.

''Nemam pojma, nikad ranije nisam vidjela pozitivan test na trudnoću. Ali da sam na tvom mjestu, sad bih već paničila'', utešila me je.

Sjela sam za kompjuter i počela da na internetu tražim procente vjerovatnće da test za trudnoću griješi (ispostavilo se da se izuzetno rijetko dešava da je pozitivan znak trudnoće lažan). U panici, otrčala sam kod svog ginekologa.

''Mislim da sam trudna'', promucala sam.

Imala sam 26 godina što je sasvim razumno vrijeme za dijete i ja sam htjela djecu, ali dečko i ja smo živjeli u različitim gradovima, ja sam u tom trenutku bila nezaposlena i trošila  sam posljednje zalihe ušteđevine, a znala sam i da je izuzetno rizična svaka trudnoća koja se desi na hormonskoj spirali.

I tako je moj ginekolog izdao uput za vađenje krvi i usput me pitao šta ću raditi ako sam zaista trudna.

''Abortirat ću'', rekla sam prvu stvar koja mi je pala na pamet jer mi je to djelovalo kao jedino rješenje, prenio je magazin Žena.

Na putu do laboratorije sam plakala. Objašnjavala sam tehničarki koja mi je vadila krv da je trudnoća neočekivana i vjerovatno visoko rizična.

''Kakav abortus, ovo je blagoslov'', tješila me je a ja sam padala u dublji očaj.

Dani su prolazili, a ja sam lagano mijenjala stav. Počela sam da se vezujem za to biće koje raste u meni. Nazvala sam ga „grašak“ jer sam još uvijek izbjegavala da ga vidim kao bebu, ali uskoro sam po prvi put dečku rekla da čekamo bebu. Našu bebu. I on se vezao za nju. Pjevali smo joj satima, našem grašku.

Međutim, bilo je i teških trenutaka. Kada nije bio fizički sa nama, stalno smo bili na vezi, ali ipak sam se osjećala usamljeno. Ipak, i tako uplašena shvatila sam da želim tu bebu, iako će mi preokrenuti život i poremetiti sve planove. I dalje me je brinula mogućnost komplikacija jer sam zatrudnila sa spiralom.

Ipak, polako sam smišljala plan. Vratiću se kod tate u kuću, radiću sve dok fizički mogu a onda idem na porodiljsko. Sve će se srediti, tješila sam se. Tako ohrabrena, otišla sam na kontrolu i ultrazvuk, sa odlukom da sa ginekologom nađem način da trudnoću iznesem do kraja.

Noć prije pregleda, dobila sam groznicu i počela da povraćam. Bila sam uplašena. Uvjeravala sam sebe da sam se otrovala hranom ili je prosto od trudnoće. A duboko u sebi znala sam da nešto nije u redu.

Prije pregleda svratila sam u apoteku i kupila najskuplji test za trudnoću, onaj na kome piše i koja je nedelja trudnoće. Svratila sam u kafić i uradila test u toaletu. Trebalo bi da piše da sam trudna preko tri sedmice. Ipak, na testu je pisalo da sam trudna desetak dana. Ruke su mi se tresle od nervoze.

Zvala sam Stevena jer sam znala da nešto nije u redu. Preskočila sam zakazani pregled i otišla u hitnu pomoć gdje mi je rečeno da možda imam pobačaj, ali da prvo moram da dam krv i uradim ultrazvuk da bi se tačno znalo šta se dešava.

Istog dana izvadili su mi krv, ali ultrazvuk mi je zakazan tek sljedeće sedmice. Rezultati krvi stigli su sutra i sama sam istražila šta piše na njima. HCG vrijednosti su mi se prepolovile. Znala sam da je trudnoća gotova. Plakala sam, već znajući šta će mi ginekolog reći u ponedeljak. Dane do ponedeljka opraaštala sam se od svog graška.

I u ponedeljak, ginekolog mi je rekao da sam pobacila. Kada je to izgovorio, srce mi je potonulo. Znala sam da se to desilo, ali kada je i on potvrdio, postalo je zvanično i nepovratno.

Nije se znalo kako i zašto. U svakom slučaju, rekao je, kada se pobačaj desi ovako rano u trudnoći, jasno je da se desila neka „katastrofalna genetska greška“ i da dijete nije imalo ni mrvu šanse da preživi. I koliko god da je pokušavao da mi objasni da nisam ja kriva i da čak najverovatnije to nema veze ni sa spiralom, i dalje sam krivila sebe.

Zakazana mi je kiretaža na koju sam otišla osmog maja. Plakala sam sve dok anestezija nije počela da djeluje, i to zato što sam se plašila za bebu iako sam znala da više nije živa.

Oporavljala sam se fizički iz dana u dan, ali bila sam strašno usamljena. Stiven je došao da brine o meni, ali ja sam bila tako sama.

Da li sam ja kriva? Da li se sve ovo desilo jer sam rekla da ću abortirati? – bila su pitanja koja nisam prestajala da postavljam sebi.

Svi su me tješili, uvjeravali da nisam kriva, da nisam navukla nesreću na sebe pričajući o abortusu. Nisu mi pomagali. Pomogli su mi razgovori sa drugim ženama koje su pobacile. Tada sam shvatila da i one osjećaju iste stvari, čak i ako su od starta želele trudnoću. Muči ih osjećaj krivice, stid, osjećaj da nisu dovoljno dobre.

Nevjerovatna je činjenica da sam samo 10 dana znala da sam trudna, a ipak me je tih 10 dana zauvijek promijenilo. Nikad nisam ni pomišljala da želim dijete, a sad sam ga tako silno željela. Steven i ja sada radimo na tome da se što pre sredimo i krenemo da planirano proširimo porodicu. Sa nestrpljenjem očekujem svoju „bebu-dugu“. Od majki sa kojima sam pričala saznala sam da su „bebe-duge“ bebe koje su došle poslije pobačaja. One su ta duga nade poslije strahovitog pljuska.