"Nakon tri godine od rastanka zagrlio me je i rekao..."

Bio je moje sve godinama. Bila sam i ja njemu, u to sam se uverila kad sam mu rekla da sam trudna, bio je snijeg i samo smo dugo šetali držeći se za ruke najčvršće moguće, i poslije me samo pitao: jesi spremna da budeš mama? Ipak sam bila premlada. Dižemo kredit da bi se što prije uzeli, posle šoka uslijedilo je ushićenje, a onda se desilo- tog jutra se budim u krvi. Tako je kratko bila u mom stomaku, u mom srcu, taman što sam je zavoljela... Izgubili smo bebu. Oboje smo patili na svoj način, a njemu sam zamerala stalno, kako me ne razume dovoljno, i tako... Svađe. Borili smo se za nas, i odustali. Oboje smo našli nove partnere, on je u dom koji je počeo praviti za nas i našu bebu doveo nju, a ja sam se naposletku udala, nesretno, razvela također, nesretno. Skoro tri godine prošle, nismo se videli (živimo u različitim gradovima), i sasvim slučajno, na jednom koncertu... On. Sam. I niko ne grli snažnije. I tu smo gdje smo... I kaže: Ljubav si mog života.