Robert i Nataša su se vjerili, a onda je on doživio nesreću: Na svadbi su plakali svi sem nas dvoje

Tek što su se Robert i Nataša Radojičić vjerili, njegova nesreća, poslije koje je ostao nepokretan, ukopala ih je u mjestu. Sada, tri godine kasnije, kažu da su srećni i da im ništa ne fali.

Unaprijed su im govorili da će njihova svadba biti posebno emotivna. I bila je. Svi su plakali, sem njih dvoje.

– Da znam da ću prohodati od plakanja, ja bih plakao svaki dan. Ovako, smijem se, pa da vidimo – počinje Robert (30) svoju priču, ne skidajući osmijeh s lica jer je Nataša (28) tu kraj njega, kao i prije šest godina, kad su se zavoljeli. A na početku nije ni znao da joj je tek tako ukrao srce. Bilo je dovoljno da ga jednom vidi kad je bila u provodu s društvom.

– Dugo nam je trebalo da odemo na prvi sastanak. Oduševio me je tad što je došao na vrijeme. Ali to je bio prvi i jedini put – smije se Nataša. Naredne dvije i po godine uživali su jedno u drugom, planirali zajednički život. Vjerili se. Dvadeset dana potom desila se nesreća.

– Oduvijek sam sanjao da budem telohranitelj, zato sam i godinama radio kao obezbjeđenje po beogradskim klubovima. I znao sam koji rizik nosi taj posao, ali isuviše sam ga volio – prisjeća se noći kada je nesrećnim slučajem završio u kolicima. Odmah je znao, kaže, da mu noge ne rade.

– Samo mi je bilo važno da je živ. I značilo mi je mnogo što mi je on sve javio, što sam mu čula glas – nadovezuje se Nataša. Već tada su u bolnici počeli sramežljivo da joj govore da se Robert žali na noge.

Išli su dan po dan, prošli osam mjeseci Robertovih upala, infekcija, rana, sepse po bolnicama.

– Ja stvarno nisam imao krize, od prvog dana sam prihvatio novu situaciju. I prije toga sam se svemu lako prilagođavao – priznaje da mu to što je ostao nepokretan nije palo teško kao što bi možda nekom drugom. Kaže, naiđe poneki težak dan, ali to se desi i zdravom i pravom. Ipak, sigurno je da bi mnogo drukčije išlo da Nataša nije bila uz njega doslovno svakog trena.

– Doktori su me, srećom, puštali kod njega, valjda su se plašili da ne padne psihički. A da je malo labilniji i da ja dramim, bilo bi jako teško.

Teško bi bilo i kad bi ozbiljno shvatao one koji kažu da ne mogu da ga gledaju kako se muči. – U redu, nemoj da me gledaš, ali ja se ne mučim. I oženio sam se da dokažem da ima gorih stvari od kolica – smije se. Ljekari su prognozirali da nikad neće moći da sjedi, neki su govorili da su minimalne šanse da će ikada bilo šta moći. Srećom, njih dvoje takve informacije nisu prihvatali.

Priznaju, ipak, da su se prvih godinu dana nadali da će prohodati. Da možda neće biti isti kao ranije, ali da će se oporaviti.

– Daleko od toga da je Robert odustao. On vježba svaki dan s fizioterapeutom i za svoju dušu u teretani. Ali mi to više ne čekamo. Blokiralo bi nas, naš život bi tu stao i samo bi se oko toga vrtio – kaže Nataša.

– I ranije sam imao drugare koji su u kolicima, bio sam upoznat sa tim svijetom. Zato je jedini stav koji sam promijenio poslije svega iz stajaćeg u sjedeći – Robert ne prestaje da se šali na svoj račun.

I kolica nisu strašna, slažu se oboje. Strašna je neprilagođenost ulica, trotoara, ustanova, ljudi… – Kad smo negdje u kafiću, pred šalterom, taj neko se uvijek obraća samo mojoj ženi. Onda mu kažem da mi ne rade noge, mozak mi savršeno radi.

Žali se i na one koji redovno zauzimaju parking-mesta za invalide, na one koji mu u redu u pošti kažu da čeka kao i drugi, da puca od zdravlja.

– On se ne da. Ali koliko je onih koji nemaju ni podršku porodice, a kamoli okoline. To je vječita borba – priča Nataša.

Za svoju borbu dobijali su razne savete, najviše o terapiji matičnim ćelijama. – Meni su nervi djelimično oštećeni, kičmeni stub je očuvan. Ali skupa je ta terapija. A ja nisam tip koji kuka. Mnogo je djece kojoj je pomoć potrebnija – kaže Robert i dodaje da su mu jedina prava prepreka stepenice. Novac bi, priznaje, radije uložio u neki porodični posao nego u lečenje posle kog će samo možda prohodati.

– Ne ide baš sve iz glave, ona jeste bitna da bi prihvatio i nastavio da živiš, pa usput to rješavao – tvrdi Nataša i seća se koliko joj je značilo što njena porodica nijednom nije pomenula pitanje da li će ostati uz Roberta. A oni koje i ne poznaje pitali su se šta će joj to, mlada je, a on u kolicima. I sigurno je s njim zbog novca.

– Svakog dana ustajem u pet zbog posla, jvečito sam nenaspavana, tu nam je i kuca koju smo udomili, ali ništa nas ne mrzi – priča Nataša, koja voli da se povremeno za svoju dušu provede s drugaricama. Robertu su draži treninzi dizanja tegova. Čeka paraolimpijadu, a prije toga početkom novembra ide na regionalno takmičenje u Kragujevcu. Nada se medalji.

Nadaju se i bebi, na kojoj uveliko rade. – Nema kukanja, srećni smo, ništa nam ne fali.

(Blic žena)