Šta možemo smatrati korupcijom, i kako ona nastaje?

.Šta možemo smatrati korupcijom, i kako ona nastaje? Da li je ona rezultat naše odluke da se korumpiramo i toga što posjedujemo razvijene dispozicije koje vode tome, ili prosto pitanje našeg konformiranja u nekom koruptivnom sistemu? Ili se može smatrati ishodom i jednog i drugog, zavisno od situacije i konstelacije faktora? Psihologija i druge nauke koje su pretendovale da razjasne mehanizme nastanka korupcije još uvek nisu uspele da odgovore na postavljena pitanja. Ukoliko kao najbliže psihološkoj školi prihvatimo šire određenje korupcije, kojim se ona tretira kao iskvarenost sa brojnim manifestacijama, ostaje nam nemali zadatak da objasnimo njeno stvaranje u složenom organizacijskom kontekstu. Moralnost čovjeka se često označava kao presudna za to hoće li neko biti korumpiran (Majstorović, 2012; Nenadić, 2006). S druge strane (npr. Klitgaard, MacLean-Abaroa, i Parris, 2007), ukazuje se na to da ma kakvi pojedinci dolaze i odlaze iz organizacije, nivo korupcije koji se bilježi u njoj ne slučajno ostaje isti. Tako se kao protivteža moralu pojedinca postavlja moral organizacije predstavljen kroz njenu etičku kulturu (Di Džordž, 2003). Trevinjo (Treviño, 1986) ukazuje da je objašnjenje mnogo složenije. Autorka smatra da put odlučivanja za korupciju počinje pod uticajem dostignutog stadijuma kognitivno-moralnog razvoja pojedinca, da bi ga dalje moderirali ličnosni i faktori iz radnog okruženja. Nasuprot ovakvom interakcionističkom pristupu, koji predstavlja i primer modela individualne korupcije, javlja se više objašnjenja u okviru modela kolektivne korupcije u kojima se negira značaj donošenja koruptivne odluke (Ashforth & Anand, 2003; Brief, Bertram, & Dukerich, 2001; Palmer & Maher, 2006). Tako, primera radi, Brif i saradnici (Brief et al., 2001) nastanak korupcije objašnjavaju kroz procese promovisanja korupcije, povinovanja, institucionalizacije i socijalizacije. Uprkos uočljivim doprinosima oba pristupa, izostaju sveobuhvatni modeli (Majstorović, 2012). Otuda je teže dati prognozu ponašanja pojedinca u organizaciji i objasniti kako proces korupcije, tako i prosocijalne radnje na drugoj strani kontinuma poput aktivnog otpora korupciji, “duvanja u pištaljku”, i sl. Koncept kompatibilnosti pojedinca i organizacije (P-O) javlja se kao potencijalni odgovor na problem povezivanja različitih modela i pristupa korupciji. Brojni radovi koji su ukazali na značaj sličnosti fundamentalnih karakteristika zaposlenog i radnog okruženja (npr. Bretz & Judge, 1994; Posner, 1992; Kristof, 1996; Karakurum, 2005), sugerišu moguću  Uloga moralnosti i organizacijskog konteksta u formiranju spremnosti za korupciju ulogu dosad slabo istražene etičke kompatibilnosti. Dodatni argument za važnost “blizine” bazirane na bazičnim karakteristikama možemo naći i u objašnjenju korupcije koje dajepristup socijalne mreže (Brass, Butterfield, & Skaggs, 1998). Stoga je u ovom radu fokus na istraživanju moralnosti pojedinca i etičke kulture organizacije kao dve najistaknutije varijable u relaciji sa korupcijom iz korpusa individualno-psiholoških i organizacijskih varijabli, kao i njihovom međuodnosu. Bez namere negiranja značaja drugih faktora čiji je doprinos korupciji potvrđen (videti poglavlja 3 i 4), predlaže se model koji će objasniti spremnost na korupciju na nešto jednostavniji način u odnosu na postojeće, ali sa potencijalno većom mogućnošću praktične primene. To bi se dalo smatrati značajnim imajući u vidu brojne i relevantne posledice korupcije po ljudsko društvo (videti poglavlje 1.4.), ali i činjenicu da dosad nauka nije uspela da stavi svoja saznanja u službu prakse u zadovoljavajućoj mjeri (Treviño, Weaver & Reynolds, 2006). Teorijski dio rada je koncipiran tako da se najpre daje prikaz istorijata izučavanja korupcije, njeno određenje, tipovi, efekti i mogući pristupi proučavanju, da bi bili prikazani modeli nastanka, relevantni faktori, i konačno, očekivani efekat kompatibilnosti faktora u fokusu. 

Istorijat izučavanja korupcije

Oko tvrdnje da korupcija predstavlja veliki problem i kočnicu za civilizacijski napredak gotovo da nema sporenja. Korupcija frustrira savremenog čovjeka širom svijeta
(Transparency International, 2011), a ako pogledamo unazad, predstavlja temu kojom se značajno bavimo vijekovima. Prvi pisani tragovi i razmatranja pojave sežu dve hiljade godina unazad. Odnose se na knjigu “Arthashastra” Kautilija (eng. Kautilya), premijera jednog indijskog kraljevstva, da bi se za ovim dijelom korupcijom i njenim osudama u svojim radovima bavili Dante, Šekspir, i mnogi drugi (Noonan, 1984). U protekle dvije decenije bilježi se porast broja autora posvećenih ovoj temi, koju obrađuju podstaknuti pre svega velikim korporacijskim skandalima širom sveta (Dess, Lumpkin & Eisner, 2007), moralnim posrnućem istaknutih pojedinaca, imenovanjem korupcije kao glavnog neprijatelja od strane Svjetske banke i IMF-a 1996. godine, ali i još nekim razlozima (Farrales, 2005). Upravo ta činjenica uz svakodnevno pominjanje korupcije u sredstvima javnog informisanja može da dovede do zaključka da je reč u mnogome o istraženom problemu, o kome se nema još puno toga reći. Međutim, suprotno pretpostavci, o korupciji se zapravo ne zna mnogo. O njoj se više teoretiše, nego što se istražuje. A više je razloga zbog kojih ona zaslužuje da zaokuplja pažnju pre svega naučne javnosti. Prvo, imajući u vidu da je reč o pojavi koja se drži dalje od očiju javnosti, a koja u određenom obliku predstavlja i manifestaciju kriminala (Huisman & Walle, 2010), veliki izazov čine njeno detektovanje i proučavanje. To je možda i prvi od razloga suštinski malog fonda prikupljenog znanja. Ili kako bi to Tanzi (Tanzi, 1998) rekao, “ako bi korupcija mogla da se izmeri, verovatno bi bila eleminisana” (str. 576). Slijeedeća poteškoća u mjerenju se javlja kod samog određenja pojma, što otvara prostor za drugi naučni izazov. Korupcija još uvek nije omeđena jednom valjanom definicijom, a sve prethodno date pretrpele su neku vrstu kritike (Farrales, 2005; Kurer, 2005). Dimant (Dimant, 2013) primećuje da je više nauka i autora istom rečju imenovalo bitno različite konstrukte. Takva pojmovna izmaglica dovela je do toga da doprinosi ne budu sabrani, a zaključci ukršteni. 

Uloga moralnosti i organizacijskog konteksta u formiranju spremnosti za korupciju

Stoga ne čudi što ne postoji konsenzus u pogledu toga kako nastaje korupcija, i što se posljedično jedva naslućuju delotvorni mehanizmi njenog suzbijanja. Uverljivu potvrdu navedenog možemo naći već u samoj činjenici da je korupcija, definisana kao zloupotreba javne moći, prisutna u svim zemljama sveta, te da je ni najuređenija društva poput onih u Skandinaviji nisu eleminisala iz svog sistema (Farrales, 2005; Rouz-Ejkerman, 2007; Transparency International, 2011). Štaviše, možemo reći da je reč o pojavi koja je prisutna u svakoj zemlji, u svako vreme, pod svakom vlašću” (Farrales, 2005, str. 5). Dio problema se može locirati u „virusnoj“ prirodi ove pojave. Kako se navodi u literaturi (npr. Di Džordž, 2003; Tanzi, 1998), ekonomska saradnja među zemljama koja dovodi do „sudara“ manje i više korumpiranih organizacija i društava često vodi tome da nekorumpirane ili manje korumpirane organizacije podlegnu lošim uticajima. Mogu se sresti i razmišljanja (npr. Vuković, 2005) da imamo posebno kritične regione sveta u pogledu zastupljenosti ove pojave, poput Balkana, usled „prelivanja“ korupcije preko granica, i pojave epidemije među zemljama upućenim na tesnu saradnju. 

Međutim, najšira podjela koja je primetna u literaturi odnosi se na dvije vrste definicija:
1) korupciju u užem smislu, i
2) korupciju u širem smislu.
Korupcija u užem smislu u literaturi podrazumijeva prije svega nezakonite, pa tek onda neetične radnje zaposlenih u državnom sektoru, i često se izjednačava sa mitom. U Hajdmaherovoj podjeli definicija korupcije - na javnu službu centrirane, tržište centrirane i javni interes centrirane (Heidenheimer, 1970, prema Farrales, 2005), prepoznajemo uže definicije. S druge strane, korupcija u širem smislu je ona koja se odnosi na svako kvarenje i odstupanje od pravila i normi (prema Beogradskom centru za bezbednosnu politiku, 2014), odnosno ona se tiče “ukupnog moralnog integriteta sa kojim se osoba odnosi prema sebi, drugima i svom okruženju” (Majstorović, 2012, str. 9). Ona, dakle, pokriva širi spektar neetičnih radnji zaposlenih u svim sektorima, pa i van konteksta rada, do kojih dolazi radi različitih vrsta lične koristi.
U literaturi se navodi više nepsiholoških definicija korupcije. U jednoj od najprihvaćenijih pojava se odnosi na zloupotrebu moći nosioca javne funkcije sa ciljem
ostvarivanja lične koristi (Farrales, 2005; Rouz-Ejkerman, 2007; Sherman, 1980). Riječ je o određenju kojim se služe Svjetska banka i organizacija Transparency International. Pojedini autori (npr. Pasuk & Sungsidh, 1994, str. 154, prema Rouz-Ejkerman, 2007) postojeću definiciju usložnjavaju fokusirajući se na razmere korupcije u smislu dobiti i posledica, te kažu da je reč o onom obliku ponašanja kojim se „pokušava steći veliki profit sa ozbiljnim štetama po društvo“. Tanzi (Tanzi, 1996), s druge strane, korupciju definiše kao namjerno narušavanje principa nepristrasnosti u odlučivanju radi sticanja neke pogodnosti. Njegov doprinos je u isticanju važnosti principa nepristrasnosti, koji neki autori (npr. Kurer, 2005) smatraju ključnim za obogaćivanje koncepta. U pokušaju da dalje obogati određenje, Tanzi (Tanzi, 1998) nešto kasnije skreće pažnju da ne treba isključiti privatni sektor iz određenja. Uloga moralnosti i organizacijskog konteksta u formiranju spremnosti za korupcijukorupcije, navodeći kao primer jasne koruptivne prakse proces zapošljavanja u kompanijama.