IZA SEBE IMA TRI BRAKA: Život Svetlane Bojković iza kamera je bio buran, ponekad težak i vrlo tužan!

Dama srpskog glumišta Svetlana Ceca Bojković jedno je od najcjenjenijih imena domaćeg pozorišta, ali i kinematografije.

Njen specifičan izraz, otmenost i veliki broj nagrada koje je dobila tokom uspješne višedecenijske karijere samo su produkt profesionalnog rada, a njen život iza kamera bio je buran, lijep, a u nekim trenucima i težak i tužan.
 
Rođena je 14. decembra 1947. godine u Beogradu i kako voli da kaže odrasla je na Vračaru u Njegoševoj ulici.
 
- Tu sam završila gimnaziju, kao i nižu muzičku školu. Posle mature preselili smo se u Balkansku ulicu. Potom sam upisala Akademiju, koja je tada bila u Knez Mihailovoj ulici. Kao student počela sam da glumim u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde sam ostala šesnaest godina i stasala kao glumica. Potom sam otišla u Narodno pozorište i tamo provela devet godina, a onda je usledio rad u Ateljeu 212, gde radim i danas - rekla je ranije za "Stil" Svetlana Bojković.

Njen prvi suprug Miloš Žutić spremao ju je za Akademiju, a kako su mnogi pričali znao je da joj se udvara na sasvim nesvakidašnji način.
 
- Bila sam gimnazijalka kad su nam se ukrstili putevi. On je za mene označavao jedan nov put, ali put koji sam želela. Znači i put u glumu. Već na drugoj godini počela sam da igram, i mnogo sam igrala. Nakon završene Akademije kaže mi Bojan Stupica: "Slušaj ti mala, čujem da te zove Mira Trailović, koliko ti daje platu?" Ja u čudu, jeste da me Mira zvala, ali o kakvoj plati uopšte da razmišljam? No, ja rekoh koliko. A on kaže: "Mogu da ti dam samo pet hiljada više.“ Idi, čoveče, mislila sam u sebi, ko još misli o parama, pa meni je samo važno da igram… Posle kad razmislim, dobro je što sam otišla u JDP, jer sam tamo prošla repertoar koji nikad ne bih prošla u Ateljeu, a koji je vrlo važan za formiranje glumca. Tamo sam igrala klasiku, stihove. A što se Miše i udvaranja tiče, bilo je toga dosta…(smeh) To su već antologijske anegdote - prisjetila se za "B92" Svetlana Bojković.

 
Igrala je po scenariju samo u pozorištu i na TV-u. Život nije osmišljavala, puštala je da sve ide svojim tokom.

- Pri kretanju u tom smeru sve mi se događalo brže nego što je to uobičajeno. Dve godine posle upisa na Akademiju bila sam, još kao student, po odluci Bojana Stupice, primljena za stalnog člana ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta! I te 1968. godine igrala sam u sedam premijera(!), a imala sam i osmu, ličnu: udala sam se za glumca Miloša Žutića. Potom sam, 1970, diplomirala, a vrlo brzo, krajem 1972, donela sam na svet Katarinu, moju Kaju- rekla je ranije za "Politiku" Svetlana i dodala:
 
- Jako sam želela da rodim, a imala sam, pre toga, probleme sa trudnoćama. Zato sam ovu trudnoću prihvatila kao dar od Boga. Bila sam vrlo srećna. Tokom ove trudnoće imala sam samo pozitivne misli. A porođaj sam doživela kao kosmički doživljaj. Jer, ne postoji ništa na ovom svetu što može da se poredi sa trenom kad sam čula prvi plač moje Kaje... - rekla je ona. Međutim, poslije nekoliko godina zajedničkog života sa Milošem Žutićem, Svetlana je odlučila da stavi tačku, piše Puls. 
 
- Udala sam se kad sam imala dvadeset jednu godinu, a Miloš osam više. Bili smo nedozreli za brak. I došlo je do erozije naše zajednice, ali ne i našeg ljudskog odnosa. Taj naš ljudski odnos nije izostao do kraja njegovog života, do 1993, do njegove pedeset četvrte godine, uprkos činjenici da smo oboje bili u novim brakovima. Ja sa rediteljem Ljubomirom Mucijem Draškićem, a on sa glumicom Ognjankom Ognjanović sa kojom je dobio sina Đorđa.. A i nas dve smo bile i ostale jako bliske. Miloša je savladala najteža bolest- rekla je ona.
 
Da ljubav ne zna za granice, potrvdila je i sama Bojkovićeva.
 
- Moji brakovi su se preklopili 1983. godine. U zajednicu sa Mucijem ušla sam pre razvoda od Miloša. Moja i Mucijeva ljubav bila je jača od svih pravnih normi, a zvanično smo se venčali tek 1990. godine. Jer, i on je, iz svog prvog braka, izašao na isti način kao ja iz svog - rekla je ranije za "Politku" ona i dodala:
 
- On je krajem devedesetih počeo da tone u neku vrstu depresije, a pravi izraz je odustajanje od života. Nikad pre toga nije hteo da se "čekira" kod lekara. Posle bombardovanja drugari su ga odveli u bolnicu "Sveti Sava" i tada mu je konstatovan problem sa krvnim sudovima. Umro je 2004. od srčanog udara u šezdeset sedmoj godini.
 
I baš kada je pomislila da će staviti tačku na brak kao instituciju, desilo joj se neočekivana ljubav koja traje godinama unazad. Sreću je pronašla kraj Slavka Kruljevića, diplomate zaposlenim u Ministarstvu inostranih poslova.
 
U životu je koračala uvijek uzdignute glave, pa čak i kada joj je bilo najteže. Nikada nije posustajala.
 
- Što sam starija više ništa ne može toliko da utiče na mene da izgubim prisebnost, ili da me u nekoj velikoj meri povredi, ali postoji jedna druga stvar, a to je depresivnost, protiv koje čovek mora i treba da se bori. Neke stvari i dalje mogu da me povuku u depresiju i tu onda opet moram da iznalazim svoje mehanizme kako bi se odbranila i spasila. I uspevam, pre svega zato jer sam svesna kada se desi takva situacija - rekla je za "Hello" Svetlana Bojković koja se posle nekoliko godina vratila u Beograd i tu ostala.