"Prvo me nervirao čim sam ga ugledala po prvi put, a onda me nervirao jer je počeo da mi se sviđa"

Prvo me nervirao čim sam ga ugledala po prvi put, a onda me nervirao jer je počeo da mi se sviđa. Vremenom smo postali drugari i ubrzo je priznao da mu se sviđam. A ja sam ga odbijala neko vrijeme, život mi je bio u haosu. Bez obzira na sva moja stanja, on je bio divan prema meni. Jednom mu sasvim slučajno priznam da ga volim. Dugo je vremena prošlo do toga, ali ono što sam tad rekla to sam stvarno i mislila i osjećala. Bili smo srodne duše. Maštali o sreći, zajedničkom životu, uspjehu. Gurali smo jedno drugo, jer smo imali slična interesovanja. Njega sada nema, živ je, ali nije u mom životu više. Nema ga i nema dana i noći da ne pomislim na njega. On mi je poslednja misao prije nego zaspim i prva kad se probudim. Znam da je bilo pravo. Znam da je bila ljubav, ne za čitav život, već za čitavu vječnost, ali nije se dalo. A drhtala sam onako kako se samo jednom zadrhti kraj nekog. I kad pomislim na te usne jeza mi prođe niz kičmu. Ali, nema ga više. Nikad me nije prestalo. Volim te.