SJEĆATE LI SE GOSPODINA POPARE IZ "SREĆNIH LJUDI"? Legendarni glumac otkriva zašto zbog Tita NIKADA nije dobio NIJEDNU NAGRADU

Jedan od omiljenih glumaca iz Srećnih ljudi, gospodin Popara, kojeg je igrao Zoran Rankić ostao je upaćen po "gospođice, gospođo" i "Mmmmm, bebo!".

Zoran Rankić četrdeset godina igrao je u brojnim predstavama u svom matičnom Beogradskom dramskom pozorištu.

Za sve te godine nikada nije dobio nijednu nagradu, a samo zbog toga što nije bio uz tadašnju vlast. Prvu put govori o razlozima zbog koji je kroz prozor posljednji put napustio ovo pozorište, kao i zbog čega je odbijao da igra Tita zbog kog danas nema nacionalnu penziju. Brojni gledaoci sjećaju ga se po čuvenoj ulozi Žarka Popare u „Srećnim ljudima“.

Da li vas je povrijedila činjenica što za četrdeset godina svog stvaralačkog duha niste osvojili ni jednu jedinu nagradu?

- U Beogradsko dramsko pozorište sam kročio 1961. godine, narednih četrdeset godina sam držao repertoar. Nisam bio statista, već sam uvek vukao kao konj repertoar. Uvek sam verovao da ako već vučem da neko u mene ima poverenja, ali onda sam video da su u mom matičnom pozorištu čak četvoro njih dobili nacionalne penzije, a mene su zaobišli. Ali kada sam pre nekoliko godina sreo jednog bivšeg gradskog funkcionera, rekao mi je da sam trebao da dobijem „Oktobarsku nagradu“ za Kalebiće. Posle toga prisetio sam se trenutka kada mi je tadašnji gradonačelnik prišao i rekao „Sjajni ste vi to odigrali i to treba da uđe u anale, verovatno će i ući, a siguran sam da hoće. Odlična izvedeno i veliki pečat ćete ostaviti tom ulogm. Ali da li ste ludi da četnicima dajemo nagrade?“ bio je odgovor Branka Pešića, tadašnjeg gradonačelnika Beograda. Zbog toga danas ne mogu da dobijem nacionalnu penziju, jer bi to bio odličan adut da dobijem tu vrstu penzije,prenosi Blic.

Čak ni nakon četrdeset godina rada i velikig broja predstava, ljudi i dalje nisu htjeli da vam daju nagrade. Zašto ne kažete njihova imena?

- Ne bojim se da kažem, ali znam ko su ti ljudi koji meni nisu hteli da daju nagrade, njih mi je neverovatno žao. Jer ih verovatno toliko prezirem, da ne želim da spominjem njihova imena. Ali smem da kažem da su bitange, a oni znaju da jesu, onda znači se ne plašim njih. Jednostavno mi nije viteški da sa barabama polemišem oko svega što su mi uradili u životu.

Šta je bio njihov izgovor svih tih godina?

- Gledajte, oni su davali nagrade onima koji su igrali Josipa Broza Tita, svako ko je zavrnuo kao svaki drugi frajer koji zna da govori kao Tito, on je dobio nagrade. To su bili idioti. Veličanje nekog vanzemaljca, ali ko god da je igrao Tita je dobijao nagradu. Ali nikada nisam želeo da igram takve nakaze i to mi ne bi imponovalo da ih igram, ni sada ni nikada. To je očigledan razlog zbog kog za sve to vreme nisam dobio ni jednu jedinu nagradu, a devedestih sam otišao u penziju i više nije bilo mogućnosti. Za period „Srećnih ljudi“ tadašnja politika nije htela isto da daje nagrade, jer im se očigledno na neki način nisam dopadao.

Pisalo se u medijima da ste skočili sa prozora Beogradskog dramskog pozorište kada je trebalo da odete u penziju. Zbog čega?

- Ima dvadeset godina od tog događaja. Da bi izbegao da se sretnem sa upravnicom pozorišta koja je bila tada, da mi saopšti da odlazim u penziju. Nisam hteo da budem deo komedije ozibljnog posla kojim se bavim. Rekao sam garderoberki, zaključaj vrata i izađi ispred. Tada sam napominjem ovo, izašao kroz prozor prostorije koja se nalazile u prizemlju. Jedva sam čekao da izađem i na ogledalu napisao živela sloboda, to je nekako najlepša rečenica za mene. Pored taksisa koji su misli da sam lopov, utrčao u trolu, odahnuo i otišao da pijem vince rumeno. Više se nikada nisam vratio tamo, nikada.

Zbog čega niste htjeli da odete u pozorište?

- Prezirem jadne, nesrećne glumce koji su bili neko i nešto, a odlaze u pozorište kao da sede na svom spomeniku na groblju i da gledaju ovde počiva taj i ta. Jer u pozorištu u kojem ne radiš to nije tvoja kuća. Ljudi dobronamerno kažu navrati nekada, ti si ovde proveo i ti navrartiš ovde i vidiš da niti koga interesuješ što si tu sagorevao četrdeset godina u tom prostor, ceo ljudski život. Jednostavno to je kao da ste se razveli od žene i idete u kod nje kući gde ona živi sa drugim mužem.