Priča koja vas tjera na suze: Hoću da mu zaprosim kćerku!
Prije nekih desetak dana, u džamiju na ikindiju namaz, došao mi je jedan kolega. Zapravo, završili smo istu školu i fakultet, imamo gotovo ista zvanja, ali on se ne bavi ovim poslom, radi nešto slično, ali nije imam. I bio je to prvi put da sam ga vidio u džamiji u kojoj sam imam. Baš sam se iznenadio i obradovao me svojim dolaskom. Jako fin i lijep insan. Tako, poselamili smo i malo porazgovarali, a ja sam onda morao ići, jer sam žurio. No, on me zamolio za nekih desetak minuta moga vremena, jer želi nešto da razgovara. Ok., rekao sam, ali ne mogu duže od 10 minuta. Sjeli smo u moju kancelariju i onda me je pitao za ovu sirijsku porodicu koja živi u mom džematu, a koja se doselila prije nešto više od godinu dana. Rekao sam da su tu u džematu, prije su bili bliže džamiji, ali sada rentaju neki stan malo dalje, ali i dalje dolaze u džamiju, otac na džumu, a djeca u mekteb. Kaže mi da bi volio da ih posjeti. Odlično, velim mu, dat ću ti adresu i broj telefona od našeg brata, pa da ga nazoveš, najaviš se, primit će te kao gosta i ukazati počast.
Ali, moj kolega je instistirao da i ja idem s njim. Ja mu kažem da imam sada previše obaveza i ne znam da li se mogu organizrati, jer ja njih viđam redovno. Ali, on je insistirao da idem i ja s njim. Toliko je insistirao da sam ja istim intenzitetom počeo da ga i odbijam, kazavši mu: "Nemaš se čega ustručavati, evo ti adresa i broj telefona, ako hoćeš da im šta pomogneš ili da ih čisto zijaretiš, bez ikakvog ustručavanja, bujrum, nema problema"! Već sam gledao na sat, pokazujući mu da žurim. A on je opet ponavljao svoju molbu, kazavši mi da bi volio da ja idem s njim. A onda sam ga malo glasnije pitao: A zašto toliko insistiraš da idem i ja s tobom, o čemu se radi? A onda je kratko odgovorio: „ Hoću da mu zaprosim kćerku! I volio bih kada bi bio sa mnom!“ Tajac! Nisam mogao vjerovati! Sjeo sam u svoju stolicu i gotovo da sam zaboravio da sam negdje žurio. Sada već nisam nigdje žurio, pa sam mu rekao: Vidi, mislio sam da takvi momci više ne postoje! Da su izumrli! Da se to uči i o tome govori samo još u vjerskim knjigama, lijepoj književnosti, u sevdalinkama! Pa, čovječe, tebe treba klonirati! Ok., kažem mu, ići ću s tobom, mislim da imaš šanse kod lijepe Sirijke, fin si momak, čestit, radiš, imaš svoju kuću, sve je ok., samo je ona premlada, bojim se. Ne, nije premlada, kaže mi, već je sazrela kao djevojka.
Pa dobro, stariji si od nje, sigurno preko deset godina! Nema veze, zdrav sam, hvala Allahu, u liniji, vitalan u svakom pogledu, ništa mi ne fali. Razoruža ti mene, nema šta, ali, vidi, da ti kažem ovako: Ta porodica mene puno cijeni, kao i ja njih, i ne bih volio sada da to iskoristim i da ih dovedem u neugodnu situaciju, ja bih volio da prvo nasamo porazgovaram s njenim ocem, da vidim da li bi nas uopće htio primiti po tom osnovu, da on da zeleno svjetlo, pa da ti stupiš u vezu i daljne pregovore s njegovom kćerkom, da se upoznate i zaručite, tako stvari idu, pa da onda ideš u postupak dogovaranja oko braka. Ali bih prvo želio s njenim babom da razgovaram. Kaže da je to u redu. Tako smo se i dogovorili, zajedno sišli u grad, a onda se poselamili i svako svojim putem.
Čekao sam da dođe petak, a moj me kolega već nekoliko puta napominjao da ne bi zaboravio i slao mi je još neke dodatne informacije s tim u vezi. I ja sam već postao pomalo nestrpljiv. Došao je petak, tj. ovaj prošli, ujutro sam nazvao svog džematliju da pitam kako je i da vidim hoće li doći na džumu; rekao je da će doći. Rekao sam da treba nešto da razgovaramo, pa da planira poslije džume da ostanemo malo u džamiji, tj. u mojoj kancelariji. Rekao je da nema nikakvih problema. Bilo mi je drago i jedva sam čekao da ga vidim, a do džume je bilo još nekih dva i po sata.
---
Nastavak i kraj priče, ako Bog da, sutra navečer.
Piše: Muhamed ef. Velić