'Ne znam da li ćete mi povjerovat, ali moje je da napišem'

Ne znam da li ćete mi povjerovat, ali moje je da napišem. Student sam prava i sve knjige koje sam do sad koristila stoje mi u sobi. Dolazi nam neki dan u posjetu neka mamina prijateljica iz Amerike i ima sina od 14 godina, i kao ja treba da ga u sobi svojoj zabavljam dok se njih dvije ne ispričaju. Dijete šutljivo, mirno i povučeno, dolazi u sobu, sa stola uzima knjigu iz Obligacionog prava, krenu da čita i govori mi da ga ne "ometam" . Ja za laptopom, kad za nekih sat vremena, govori mi, naučio sam te lekcije (oko 100 strana) i kao ja da ga ispitam te "naučene" lekcije. Ljudi, mali mi je pričao o tim lekcijama još pola sata, ja pratim po knjizi, skoro pa napamet zna, objašnjava skoro kao profesor, primjere navodi. Još nisam sebi došla od čuđenja. Mali je neki robot, čudo, kompjuter. Pričam ljudima, ne vjeruju a njegovoj mami od šoka ne ispriča, ne znam da li žena zna kakvo dijete ima.