'Otac mi je poginuo u ratu 1992.godine'

Otac mi je poginuo u ratu 1992.godine. Mama je ostala sama sa nas tri kćerke. Devet godina je tražila njegovo tijelo po raznim razmjenama, ali bezuspješno. Jednog dana pozovu je iz odjeljenja koje je vodilo te procese, kažu joj da su ga pronašli. Ona ode tamo i oni joj tako u crnoj vreći predaju kosti i kažu evo možeš da ga sahraniš. Majka ih je upitala da li je bilo nešto uz njega po čemu bi mogla da zna da je on, oni kažu nije, ali su 100% sigurni da jeste. Vrati se ona kući sa tom vrećom i zakaže sahranu za sutra. Tu noć joj se tata javi u snu i kaže kako to nije on. Ujutru sve otkaže i vrati te ostatke nazad. Neko je htio samo da je se riješi da više ne dosađuje. Nakon par mjeseci smo DNK analizom našli njegove kosti.