'Nikad neću prežaliti tih 15 minuta, jer bi sada za njih dao godinu života'

Prije par godina tata mi je bolovao od najgoreg, i jedno jutro sam čuo kako on doziva naša imena iz porodice da mu neko pomogne i ja sam ustao i došao da mu pomognem i on me onako gleda i kaže "ti si mi jedini spas" i ja ga poljubim, pomazim i krenem prema sobi opet, a on će na to "ja bi da pričamo malo", a ja kažem "pričaćemo kasnije" i ja odspavam 15 min jer sam to jutro morao u školu da idem. Pričali smo mi poslije toga par dana sve dok ga nisam izgubio, dobro pa nije otišao toga jutra, jer ne bi mogao sebi da oprostim nikada. Ali iako smo poslije pričali nikad neću prežaliti tih 15 min jer bi sada za njih dao godinu života... Zato kad ovo pročitate zagrlite za mene snažno svoga tatu, ako ga imate, a ja čekam da mi se pojavi u snu da se malo popričamo.