Evo gdje je i šta danas radi prvi trener Monike Seleš
Čovjek koji je imao ljudsku i sportsku čast da nekoć učestvuje u prvim teniskim koracima tada devetogodišnje Monike Seleš, nakon četiri decenije profesionalnog bavljenja tenisom u Njemačkoj, tokom poslednje dvije godine svoje igračko i trenersko iskustvo prenosi na dječake, djevojčice i vremešne komšije u Gospođincima, nedaleko od Novog Sada. Dakako, rad i druženje sa svjetski poznatom Mo samo su jedan od segmenata više no burnog i ispunjenog života Stevana Kovačevića, koji je tenisku karijeru započeo još kao dvanaestogodišnji dečak, na terenima novosadske "Vojvodine", a prije svega zahvaljujući svom ocu Kosti Kovačeviću, koji je bio jedan od glavnih inicijatora i osnivača ovdašnjeg Teniskog saveza.
Tenisom u Jugoslaviji se, kao igrač, aktivno bavio do 1970, stigao do drugog pionirskog i desetog seniorskog mjesta u staroj državi, kada je otišao u vojsku, vjerujući da će po povratku nastaviti svoju tenisersku karijeru.
"U ono vreme se svetski tenis počinjao sa 24, 25 godina, ne kao sada. Mislio sam, kad završim gimnaziju, da se odmah ratosiljam te vojske, verujući da ću, kad se vratim, sa 21 godinom, da nastavim. Međutim, kad sam se vratio, moj tadašnji trener mi kaže da više ne računaju na mene. Igrao sam još jednu godinu, do ’73, kada sam odlučio da odem za Nemačku, pošto sam otud već imao poziv, kada sam igrao jedan turnir u Hamburgu. Pre nego što sam tamo otišao, ovde sam se potrudio, i uspeo u tome, da dobijem diplomu teniskog trenera. Kasnije se ispostavilo da sam mogao da odem i ranije i da mi ta trenerska diploma nije bila ni potrebna, jer mi nijedan klub u kom sam radio kao trener diplomu nije tražio, već je svuda postojalo pravilo „izađi na teren, i pokaži šta znaš“, prisjeća se Stevan.
"Nagrada je kada vidiš svog učenika kako igra i pobeđuje, ta nagrada je bezmalo neprocenjiva", nastavlja Stevan, čiji je, kako veli, najveći i najdraži uspjeh u teniskoj karijeri, s jedne strane Monikino uspinjanje na „vrh svijeta“, a s druge strane činjenica da je hiljade mladih izveo na dobar put i naučio ih da vole sport kakav je tenis.
Kad je pala Štefi Graf
"Pre Monike sam nekoliko godina trenirao njenog brata Zoliku, koji je došao do juniorskog prvaka Jugoslavije, one velike Jugoslavije. Njihovom ocu Kačiki, Karolju, svideo se moj forhend, pa sam počeo da treniram i Moniku, koja je bila jako mala. Trenirao sam je od devete do dvanaeste godine, ali samo zimi, pošto sam preko leta bio u Nemačkoj. Već u ono vreme je ona pokazivala da će biti igračica broj jedan. Kad sam otišao u jedan klub u Nemačkoj, dođu novinari da me intervjuišu, i pitaju me koga sam ranije trenirao. Inače, u to vreme je Štefi Graf bila neprikosnovena. Ja kažem da imam jednu devojčicu, koja će za godinu-dve pobediti Štefi Graf. Oni se smeju, ni za ime nikada nisu čuli. Kasnije, kada je Monika postala to što je postala, više se nisu smejali. Onda su ućutali."
Najbolniji trenutak u karijeri
"Svakako najteži trenutak u karijeri bio mi je onaj kada je izvršen atentat na nju. Dva dana pre toga smo bili zajedno u Štutgartu, ona, njen otac i mati, rastajemo se, oni odlaze za Hamburg, a ja ubrzo potom gledam na televiziji kako nju neko bode nožem u leđa. To je bio zaista strašan osećaj", sjeća se Stevan.
"Sad je tenis velika industrija, velike pare se tu vrte. Mislim da je nekada tenis, kao sport, bio mnogo lepši nego sada. Jer sada, nažalost, mnogi talenti propadaju, zato što roditelji nemaju finansijskih mogućnosti da svom detetu pomognu. Sve moraju sami da plaćaju i kupuju dok ne dođu do neke pozicije, do neke visine. A to je sve skopčano sa velikim rizicima. Mnogo je dece koja žele da postanu Novak Đoković, i neki od njih verovatno imaju taj potencijal, ali staju na pola puta, jer je finansijski često nemoguće izdržati, i njima i njihovim roditeljima. Ako uspeju da izguraju tu početnu priču, ako dete stigne do malo većih turnira, onda se to relativno brzo vrati. Ali to se dešava jednom u hiljadu slučajeva. Istina je da se ovde dogodio jedan teniski „bum“, pre svega sa pojavom Novaka Đokovića, kao što se u Nemačkoj isti taj „bum“ dogodio ranije sa Bekerom i Štefi Graf. Ali, tamo je posledica bila to što su ljudi iz srednje klase počeli da igraju tenis, a ovde kod nas su masovno seli ispred televizora i počeli da prate taj sport. Razlog je, naravno, u tome što ovdašnji svet nema para za bavljenje tenisom, nema para za rekete, za opremu, za trenere i sve ostalo što je neophodno, ali mi je ipak drago da i ovde danas postoji toliko ljudi koji u tenisu uživaju."
Izvor: mojnovisad.com