Kome još treba „desnica“?
Ne znam baš ko je sročio konstataciju: „Pored ovakvih prijatelja kome trebaju neprijatelji“, ali ona opstaje i opstajaće dok je sveta, ovakvog kakvog znamo. Od nje je moguće napraviti i neke izvedenice, malo je parafrazirati i prilagoditi aktuelnom trenutku. Recimo: „pored ovakve levice kome je još potrebna desnica“. Ovu prilagođenu verziju koristimo nakon svakih izbora, pa čak i u svakodnevnici.
Naravno, sad je lako primenjiva u BiH, nakon održanih izbora za načelnike, gradonačelnike, kao i lokalne parlamente. Bila je primenjiva i u Hrvatskoj nakon nedavno održanih izbora gde se „levica“ postavljala čak u zaštitu „desnih“ ideala. Ni u Srbiji stvari nisu ništa bolje. Naprotiv. Levi politički spektar, što god to značilo na ovoj političkoj sceni, predstavljaju SPS Ivice Dačića, odnosno Slobodana Miloševića, pa Pokret socijalista Aleksandra Vulina, a tu je i Borko Stefanović, otpadak od DS-a, koji je naprasno otkrio svu lepotu levog spektra.
Navodim samo one političke činioce koji su vidljivi prostim okom, a koji se deklarativno zalažu za leve ideje. Čućemo tako kod Dačića da je SPS danas jedina prava levica u Srbiji jer da nikad nisu izdali svoju zemlju, da nikad nisu prodavali fabrike i ostavljali radnike na ulici, da nisu otimali, pljačkali…
Kako je to izgledalo najbolje znaju oni koji su živeli u Srbiji za vreme vladavine SPS-a, a radnici su mahom postajali ratnici, ako prethodno nisu uspeli da izmigolje iz zemlje ili se sakriju negde pod zemlju dok ne prođe ludilo. A još bolje to znaju oni koji su se u to vreme skrivali od metaka koji su stizali iz Beograda, predvođenim SPS-om.
Kod Vulina da su radnici bitni, da ih oni štite ali da oni nisu „levica nerada“, kao i da Srbija ima levicu na koju može da se osloni. Bla, bla, bla. Sve to nije ništa drugo nego pusti populizam, čemu su, ruku na srce skloni svi politički akteri.
No, kod nas, a tu računam sve „nas“ ta i takva levica je možda najiskrenije, i to nehotice, stavljena u pravi kontekst u objašnjenju Zorana Milanovića tokom TV duela sa Andrejom Plenkovićem, pred izbore. „Ja sam hrvatski ljevičar“, uzviknuo je ponosno pred kamerama Milanović i tako najbolje opisao paradoks levice na ovim našim prostorima. „Jebeš društvo u kom je paradoks svakodnevnica“, neko je isto tako lepo rekao.
Ta i takva levica gotovo da se ni za nokat ne razlikuje od one u vreme nacističke Nemačke, odnosno od Nacional-socijalističke partije jer to je najbolji opis onoga što „naši“ levičari zastupaju. OK, socijalizam može ali sa jakim nacionalnim predznakom, mada i ono „socijalizam“ ili „socijaldemokratija“ je više šminka nego bilo šta drugo.
Ako „levica“ polazi od humanizma kao osnova i ideje ravnopravnosti za sva ljudska bića, bez obzira na identitet, koji se najčešće nameće, bez obzira na poreklo, bilo nacionalno ili klasno ona za početak mora ipak mora da se otarasi tog nacionalnog balasta.
A veliki je to teret. Teret koji nisu imali oni koji su promišljali o levim idejama u doba Jugoslavije. Bili su između čekića i nakovnja, između Partije koja je za sebe preuzela ekskluzivitet „levice“ i nacionalista. Najviše zahvaljujući nesposobnosti Partije, pa čak i prikrivenom nacionalizmu, gde su prednjačili drugovi u Srbiji, nacionalisti su odneli pobedu.
Jer šta su bili Dobrica Ćosić, Mihajlo Marković, Ljubiša Ristić, Miodrag Vučelić...?
O mrtvima sve najgore, a oni živi i danas se predstavljaju za levomisleće i levodelujuće.
Istina, ima tu i novih snaga i to na svim stranama. I oni se bore za svoje mesto pod suncem. Teško to i sporo ide. I ne samo to. Novo vreme traži novi način organizacije i borbe. Sa novim komunističkim partijama, SKOJ-evima itd. se neće nigde dogurati. Novo vreme traži i nove nazive, nekompromitovane, baš kao što takvi i novi “levičari” moraju biti.
Naravno, poželjno je naslanjanje na iskustva, bilo pozitivna, a još više negativna iz starog sistema kako se ne bi ponovila. A tu ovi stari dripci mogu imati odlučujuću ulogu i to ne tako što će prihvatati nove ideje u svoje olinjale programe i olinjalo članstvo, nego opet i samo ako ukažu na sopstvene greške i ako napuste političko polje.
To očekivati od onih navedenih u ovom članku i onima koji se pronalaze u njemu? Nikad pa možda ni tad. Stoga, sa takvom “levicom” kome ono još treba “desnica”?