Dejan Kožul: Sweet sixteen

Došlo se konačno i dotle. Sweet sexteen od rušenja Slobodana Miloševića. Sad, da su bile sweet i nisu ali kako odoleti Billy Idolu i ovoj pesmi i ne iskoristiti je za naslov i kao lajt motiv?

Ima tako tih naslova koji se kriju u svakoj novinarskoj i uredničkoj svesci i samo čekaju pogodan trenutak da osvanu u vašem omiljenom glasilu. Onda samozadovoljni novinar i urednik daju “pet” jedan drugom, odu na rakijicu i nastave dalje svojim životima, slatkim jednako toliko koliko je bilo slatkih tih 16 godina.

Velika očekivanja i velika razočarenja. Tako to valjda ide. Znamo dobro ko danas obnaša glavnokomandujuće funkcije, ali isto tako teško da nam je promaklo da se današnji glavnokomandujući često uspoređuje sa ondašnjim jer da imaju istu tu energiju, da je i jednom i drugom cilj Srbija u okviru evropske zajednice naroda i da čak i učesnici petooktobarskih protesta misle da je ova vlada prvi istinski nastavljač politike koju je proklamovao Zoran Đinđić.

Da se ne razbacujem grubim rečima jer nikad nećemo znati kako bi Srbija danas izgledala da Đinđić nije ubijen, ali znamo već tu izlizanu floskulu da je on jedan od krivaca što do onog šestog oktobra nije došlo, onog šestog oktobra koji bi značio apsolutni prekid kontinuiteta jedne pogubne politike, što za Srbiju, a još više za one koji su se odvojili od Srbije.
Ta prilika je propuštena i zato je i stradao, ali nije samo to. Peti oktobar se pamti i kad dan kad su, četiri godine nakon rušenja Miloševića, u kasarni na Topčideru stradali dva vojnika Vojske Jugoslavije. Iako je zvanična struja pokušala dokazati da su se vojnici sami poupucavali, sve istrage, sva veštačenja ukazuju na suprotno – da su stradali od strane trećeg lica. Dakle, da ih je neko ubio. Kako, zašto?

U to vreme, Beogradom, a i tom kasarnom šepurio se i Ratko Mladić i teorija oštećenih se poklapa sa činjenicama da je Mladić tih dana boravio u tom vojnom objektu. Dakle, teorija je da su videli što nisu smeli da vide i da su zbog toga stradali.

Savršeno se to uklapa u problematiku petog oktobra, a još više onog šestog. A ona se ogleda u nečemu što se savršeno opisano u knjizi “Srpska strana rata” gde se nameće teza da nije Slobodan Milošević bio najveći problem Srbije, već opozicija koja je, kad pričamo o nacionalizmu, bila gora od samog Miloševića. Dakle, Slobodan Milošević je najmanje rušen jer je vodio besmislene ratove, a najviše jer je iste mahom gubio na ovaj ili onaj način.

Sa takvim saznanjem jasno je da do šestog oktobra nije moglo ni doći jer sve je bilo isto samo njega nije bilo. Ubistvo dvojice gardista zapravo je na istoj onoj liniji na kojoj je i srebrenički genocid i ta linija se prati do današnjeg dana. Menjale su se vlasti, menjali se vlastodršci ali konstantna je ostala ona teorija, odnosno činjenica iz knjige.

Onog trenutka kad porodica ubijenih gardista dobije makar satisfakciju u vidu priznanja da je reč o zločinu koji je počinila i organizovala država onda možemo reći da je Srbija na putu ozdravljenja. Još ako se za sve imenuju odgovorni, a zna se ko je bio odgovoran u to vreme u vojsci, ali i u kasarni, onda možemo reći da Srbija konačno okreće novi list i da će taj famozni šesti oktobar jednom ipak osvanuti.

Realnija je ipak opcija da će sve otići u zaborav, da će se sinovima pridružiti i roditelji i da nakon toga više neće imati ko da podseća i da traži pravdu. A Srbija će svoju sramotu skupo i dalje plaćati.

Sweet sixteen su zapravo možda i najgorčih 16 godina, ali i dalje primamljivo zvuči. I dalje valja maštati kako bi bilo da je bilo, ako ništa drugo ono barem kako bi shvatili da nikad nije kasno početi iz početka.