Fadil na službenom putu

Fadil Novalić dobacio je do Amerike. Poslao je i fotografiju. Tu se vidi da je sretan i nasmijan, s rukama prekriženim na junačkom premijerskom trbuhu. Ta poza trebalo bi valjda da simbolizira predanost reformama te Novalićevu odlučnost da i tamo daleko radi za svoj narod i za svoju Federaciju BiH. 
A sve je, zapravo, moglo biti drugačije. Samo kad bi Fadil bio u stanju vratiti vrijeme…
Dok je još prekjučer nervozno pakovao kofer za daleki službeni put, slagao ispeglane košulje, čarape i donji veš, u kožni neseser ubacio žilet, aftershave, gel za kosu, pastu za zube i novu neotpakovanu četkicu za zube na baterije, u dnevnom boravku njegovog porodičnog doma zazvonio je službeni telefon federalnog premijera. Javio se na poznati broj svog sarajevskog kabineta. S druge strane žice poznati glas mu referiše da su stvari izmakle kontroli i da radnici firme te i te nemaju namjeru poslušati njegov TV savjet o nastavku štrajka glađu. 
“Kako to misliš, zakletve ti tvoje? Hoće da jedu nakon 15 godina iako sam im fino rekao da se strpe još nekoliko mjeseci kad su već toliko gladovali?”, pitao je nepovjerljivo Fadil dok mu je mobitel sigurno balansirao između lijevog uha i lijevog ramena istovremeno glancajući nove cipele što ih je nedavno na sniženju kupio u BBI centru. Čak je na trenutak pomislio da ga neko zajebava, ali glas s druge strane bio je neuobičajeno uvjerljiv. Uostalom, znao je da nije 1. april i da u svom kabinetu nema nikoga ko je u stanju biti toliko kreativan da smisli nešto novo, nešto svoje. 
“Premijeru, nažalost, istina je! Sad su mi javili naši ljudi sa terena da radnici hoće da jedu i kapak. Sad smo ih prisluškivanjem uhvatili kako dogovaraju strategiju. Čak su poslali neku dječuradliju da im kupi hljeba i pašteta. Izgleda da su ovaj put odlučili ići do kraja”, potvrdio je informacije prikupljene posebnim istražnim radnjama premijeru njegov kabinetski ađutant. 
“A, tako znači!”, naljutio se Fadil. “E, pa dobro, ako je tako reci im da se jedu svi zajedno ako su već to odlučili. I reci im da od utorka stupa na snagu, ovaj, kako se ono kaže, ovaj zakon o novom oporezivanju. Mogli bi im, štajaznam, udariti porez na…?” 
”Na topli obrok, premijeru?”, predloži ađutant.
“Bravo, tako je. Odraćemo ih na toplom obroku. Od utorka to da krene, je l' jasno?”
“Jaštaradi, jedva čekam. Smatrajte to završenim, predsjedniče Vlade”, oduševljavao se razvojem situacije bliski saradnik federalnog premijera. 
“I još nešto, halo, čuješ li me…Šta ovo prekida? Halo…”
“Čujem, šefe, ja vas dobro čujem.”
“Ma nešta mi ovaj telefon… Slušaj, šta si ono rek'o da ste saznali, da će kupiti da jedu šta?”
“Hljeb i paštetu, premijeru. Tako smo saznali slušajući im telefone.” 
“E dobro. Najavi da ćemo im uvesti porez i na hljeb i na tu paštetu, samo pazi da nije riblja, ja riblju jedem, onu od tune, jesi prob'o…? Od utorka im to ide. Tako im reci…”
“Premijeru?” 
“Ja!”
“Izvinite, al' to ne može.”
“Šta ne može, bolan?”
“Pa to, što ste rekli da im kažem za hljeb i paštetu.”
“Kako, pobogu, ne može?”
“Pa već imamo porez od 17 posto na to dvoje. Evo gledam pravilnik, ovaj, kako se kaže, zakon gledam. Fino piše – hljeb 17 posto, pašteta, samo malooooo, evo ga, isto, pašteta 17 posto.”
“A može li se to još kako podići? Piše li to? Da kažemo da to moramo radi ove agende. Za šta te plaćam, halooo, nađi rješenje.”
“Može, šefe, sve može. Samo onda će nam se povećati i porez, štajaznam, evo na mobitel na koji pričate. I mobitele ćemo morati oporezovati iako u Americi hljeb i mobiteli nisu isto oporezovani… Koliko nam je to pametno?”
“Stani, stani malo. Ja sam dugo u privatnom biznisu, ja o tome sve znam, da ne znam ne bih bio ovdje… Je li ti to meni hoćeš da kažeš da je i na mobitele i na hljeb i na tu njihovu paštetu… I na ove moje cipele što ih glancam, da je sve to isti porez?”
“Evo gledam, na prrvvvvi pogled… Jeste, šefe. Sve je isto.”
“U reeeedu. Ako je tako, samo malo da skontam…  Ovako im reci. Reci im da mi se više ne pojavljuju pred očima kad im je tolko stalo da žderu umjesto da gladuju. Poruči im da sam im ja poručio da odoh u Ameriku, imam neke dalje rodbine i jarana tamo, znaš, a nek se oni fino za sve probleme ubuduće ne obraćaju meni nego neka fino idu… Nek idu u parlament.”
“Izvinite što vas prekidam, šefe, al' rekli smo da parlament ne radi dok ne rasprodamo sve državne firme u Federaciji. To je bio dogovor, znate… I ememefu smo tako obećali, znate…”
“Šta ti ja ono rekoh, od kad da im se uvede na topli obrok?”
“Od utorka smo rekli. Ja sam već to dao u službene novine da se objavi dok sam s vama pričao.”
“Šta si dao? U kakve novine?”
“U službene, tamo gdje smo objavili sve zakone. Kako bi drugačije ljudi…”
“Kakvi ljudi, konju jedan konjski. Pa jesi li ti uopšte normalan? Šta sad da radim, šta da radim, braćo draga…?”
“Ne bih da se miješam u vaše slobodno vrijeme, ali dozvolite mi da se obratim s prijedlogom.”
“Obrati se, da te čujem.”
“Idite u Ameriku. Dok se stanje ne smiri.”
“Pa i mislio sam ići u Ameriku budalo. Vidiš da pakujem stvari dok me ti maltretiraš.”
“A kako putujete, šefe, mislim kojim prevoznim sredstvom?”
“Moram avionom. Kažu mi da nam je službeno auto na servisu.”
“Jest, jest, redovni onaj, znate, servis.”
“Eto vidiš, dobro je da i ti nešto pametno kažeš.”
“Imam genijalan prijedlog. Ma ja sam preepaametaan. Imam ideju!”
“Reci.”
“Evo ovako, znate da u avionu dobijete one sendviče za pojest.”
“Jok, eto ti znaš”
“E super. Nemojte ništa jesti. Kad vam stjuardesa donese vi recite da nećete. A kad dođete u Ameriku ni tamo nemojte jesti dok se ne uslikate.”
“A s kim da se slikam?”
“Pa ne znam, šefe, evo slikajte se s našim ljudima iz BiH u Americi. To je lako dogovoriti, mogu to ja sad…”
“I šta onda, svega ti?”
“Pa premijeru dragi, ukrstite ruke na trbuhu. Znate ono, kao da vas malo stomak boli. Al ne budite tužni već veseli. Nasmijte se na toj fotografiji, razumijete me? A onda ćemo mi to poslati medijima uz tekst da je premijer, za razliku od nezahvalnih i neposlušnih radnika, odlučio da ne jede, ali da mu to ne smeta što se vidi i sa slike mada ga malo boli stomak zato drži ruke tu đe drži… Kontate? Bolje da vas boli stomak zbog nezahvalnih radnika nego neki drugi spolni organ, to vam je taj, bio sam na seminaru, piar se to kaže...”
“Kako se kaže?”
“Piiii aaaarrrrr, tako se kaže. I dobro, onda ćemo fino reći da vi ne odustajete od svog reformskog puta bez obzira na pritiske i da ste i na putu u Americi odlučili da gladujete da bi radnicima dokazali da nikakav problem nije gladovati.”
Zavladao je muk u slušalici. Fadilu je potekla suza radosnica jer je konačno shvatio kako genijalnog ađutanta ima…
“Maestralno! Svaka ti čast, momčino, ostaćeš sa mnom. Kako si se samo toga sjetio, čuj da gladujem i te ruke, smiješak… Briljantno, briljantno!”, kliktao je premijer.
“To mi je posao, šefe.”
“Ma pravi si, kako se ono reče, a ja, piar… A, bogati, reci mi šta ću nakon fotografisanja? Mislim, planiraš li da nekad nešto i pojedem?”
“Ništa, normalno jedete ko i ranije nakon slikanja”, predloži ađutant. 
“Vala, to ti je pametno. Samo da znaš, neću jesti hljeb i paštetu.”
“A zašto, moliću lijepo, predsjedniče Vlade? Možete ako želite…”
“ Pa jesi li mi rek'o da se hljeb i mobiteli isto oporezuju kod nas? Jesi. Ako se isto oporezuju kod nas gdje je sve nenormalno, a ja sam iz privatnog biznisa pa to znam, sigurno se isto ne oporezuju i u Americi.”
“Sigurno je tako. I, dobro, šta ste smislili?”
“Skont'o sam genijalnu stvar… I zato jesam predsjednik Vlade. Umjesto hljeba, čim se uslikam s tim našim kako si mi rek'o, pojest ću mobitel. I tako Amerikancima neću platiti porez na to što pojedem.”