Krv prodaje novinu, nemojte nam šta zameriti

Ko je ovih dana imao prilike da vidi naslovnice medija u Srbiji mogao je istog trena da pakuje svoje stvari pa, ili da se prijavi najbližnoj vojnoj jedinici, ili najudaljenijoj državi na planeti, u odnosu na ovaj naš „region“. „Ako hoćete rat u Bosni, dobićete ga“, vrišti tako sa naslovnice jednog toaletoida. Drugi kaže da u Sarajevu spremaju veliko zlo i podebljavaju: „Hoće rat. Hoće da kolju Srbe!“ Treći pod etiketom: „Dramatično“ navodi reči ministra Dačića koji je otkrio ratne planove BiH: „Hoće da unište Srpsku za 15 dana“. A tu su i oni „fini“, za onu finu gradsku raju, koja ih je i onomad čitala u rukavicama, klimajući glavama. Nisu toliko eksplicitni ali su svakako efikasni. „Halilović zapretio: Uništićemo RS za 10 dana“...
Teško mi je i zamisliti šta bi i kako bi ova nova novinarska generacija izveštavala sa potencijalnih ratišta pošto su njihovi prethodnici postigli zadivljujuće rezultate. Sjećamo se valjda još Smiljka Šagolja, Riste Đoge, Dijane Čuljak, Hloverke Novak, Milorada Vučelića, Miodraga Komrakova, Ratka Dmitrovića, Mile Štule i ostalih veterana novinarstva koji su 90-ih godina postavili visoke standarde.
Ono što je užasavajuće je činjenica da su navedeni proizašli iz jedne države, da su dojeni bratstvom i jedinstvom. Istina, dojeni su i partijskim sluganstvom što bi donekle moglo objasniti njihove kasnije uratke, ali je činjenica da su ipak imali određene temelje za rad u medijima. I opet, videli ste kako su se ponašali.
Činjenica je i da nikad nisu odgovarali za izrečeno, napisano, i da su na kraju čak i nagrađivani raznim funkcijama, a neki od njih su čak imali tu čast da rade na sveučilištima kao predavači, otvorila je vrata onome što imamo danas.
U ondašnjoj državi i ondašnjem sistemu za novinare se govorilo da su društveno-politički delatnici. Danas ni to ne vredi. Ne vredi čak ni da su novinari, baš kao što za većinu medija ne vredi ni to da zaista jesu mediji.
Mediji su javno dobro i kao takvi su u obavezi da vode računa o javnom dobru. Svaki onaj ili ona koji/a kaže da su mediji biznis, kako je to nedavno rekla vrla direktorka jedne medijske korporacije u Srbiji, samo traži opravdanje za podilaženja najniže vrste jer, bože moj, mediji su biznis, a biznis ako ne donosi profit onda nije ni biznis.
Stoga one gore naslove više ne sagledavamo isključivo kroz nacionalističku špijunku. Oni jesu to ali su ujedno rukovođeni tim prokletim „biznis“ principom koji očigledno ono „javno dobro“, ne samo da stavlja u drugi plan, nego je u ga u potpunosti zanemaruje. Krv prodaje novinu, prodaja donosi profit a profit donosi moć.
Biti novinarem, urednikom, vlasnikom medija nosi ogromnu odgovornost. Odgovornost koju mnogi ne žele i ne mogu podneti. Ta odgovornost bi značila i daleko ozbiljniji pristup poslu kojim se bave, vrlo često sukobljavanje sa pretpostavljenima i ljudima oko sebe. Linija manjeg otpora. Novinari i svi ostali koji se nalaze u tom prokletom „medijskom biznisu“ su baš poput vode u vodokotliću. Povučeš i sa svim ostalim izlučevinama završe u kanalizaciji.
I to možda i ne bi bio nikakav problem da sa sobom ne povlače živote onih o kojima su izveštavali, čije su živote upropaštavali.
Eto, da su Smiljko i družina ikad dobili po ušima zbog svega što su radili siguran sam da danas, ne samo da ne bi bilo ratnohuškačkih naslova, već niko ne bi bio ni zainteresovan za njih. Čak i da se rukovode tim prokletim „biznis“ principom teško da bi ga imali kome prodati, a samim tim teško da bi mogli i opstati. Samim tim teško da bi se iko poput Sefera Halilovića i usudio javno govoriti o ratu, pa i da se usudi ne bi imao ko to da prenese.
Ovako, ko je ovih dana imao prilike da vidi naslovnice medija u Srbiji mogao je istog trena da pakuje svoje stvari pa, ili da se prijavi najbližnoj vojnoj jedinici, ili najudaljenijoj državi na planeti, u odnosu na ovaj naš „region“.
Preventive radi.