Vidimo se u nekom drugom filmu, ali malo sutra

Tim rečima se nakon izgubljenih predsedničkih izbora, od Tomislava Nikolića, činilo se, od političke scene oprostio Boris Tadić. A nije bilo lako izgubiti izbore. Bilo je gotovo pa nemoguće. Jeste Tomislav Nikolić u nekoliko navrata, još kao zabludeli radikal, bio blizu uspeća na tron ali baš tad kad je pobedio činilo se da nikad nije bio dalje od istog. Zapravo, sve je Tomislav  Nikolić uradio šta je bilo potrebno da do tog uspeća ne dođe. I to iz najbolje namere da do njega dođe.
Ipak, namerio se ne samo na ravnoga sebi, nego i boljeg od sebe.
Da, kojim slučajem, Boris Tadić nije imao suparnika, odnosno da je sam izašao na izbore tog maja 2012. godine, izgubio bi. U finišu trke, kad su svi pomislili da će Boris Tadić prvi proći kroz cilj, Boris Tadić se sapleo i ostao bez plasmana.  Ličila je ta trka na onu montipajtonovsku Olimpijadu, trku učesnika bez smisla za smer i za divno je čudo da su oba kandidata uopšte brojali pozitivne glasove. Zapravo, Nikolić je pobedio isključivo iz jednog razloga – imao je tek mrvicu više smisla za smer.
Kako god, Tadić se povukao, barem na kratko iz tog filma, vrlo brzo i iz stranke, one Demokratske i to je bio kraj te stranke, koji je samo potvrđivan i na parlamentarnim izborima, što tadašnjim, a još više onima posle tih. Mada, mogao je biti i novi početak ali za to je potrebno puno više od odlaska aktuelnog predsednika.
A kako je to Boris Tadić otišao u neki drugi film? Verni pratioci lika i dela ovog glumca u jeftinim komedijama odavno su ga prozreli. Uostalom, ni sam Zoran Đinđić o Tadiću nije imao naročito mišljenje, a moglo bi se reći da je bilo i obrnuto jer se naš heroj nije previše potrudio oko otkrivanja političke pozadine ubistva. Nije mu bio ni interes.
Najviše zahvaljujući tom nemilom događaju Tadić se i uspeo na tron stranke a kasnije i države. Tu je učinio sve što je u njegovoj moći da obesmisli i svoju i poziciju stranke. Kohabitacija sa Koštunicom, dok je ovaj bio premijer, rehabilitacija SPS-a i povratak na vlast Miloševićevih pulena, neki mu podmeću i stvaranje SNS-a, ali to je bila neminovnost. Mislim na nastanak nečeg sličnog poput SNS-a jer radikali su bili isluženi. Onda je usledila i ta ljubavna priča sa Miloradom Dodikom, te otvaranje škole „Srbija“ nasred Pala...Sve je, dakle, Boris Tadić radio ne bi li se dodvorio onom najcrnjem jezgru u Srba ali uzalud mu trud. Pad je bio neminovan.
Podseća li vas ova štorija na ono što se desilo sa SDP-om u Hrvatskoj ali i BiH? Podsjeća li vas na sudbinu Zorana Milanovića ili Zlatka Lagumdžije?
I još gore, na sudbinu stranaka koje su vodili?
Svaki od njih i više nego je koketirao sa onima sa kojima ne bi smeli što je izlučilo i date rezultate, ali da je samo o njima lako bi mi to. Iza njih su ostali isti oni ljudi koji su tog istog vođu jednoglasno podržavali i koji ni jednog trenutka nisu pokušali da spreče bauljanje njihovog vođe. Naprotiv.
U takvoj situaciji na stranku je najbolje staviti katanac. Napisati: „Otišli smo u neki drugi film“. Problem je samo što je za to potrebna elementarna hrabrost, suočavanje sa životom izvan stranke, sa realnošću koju su sami dobrim delom stvarali. Znajući, međutim, kakvu su to realnost stvorili jasno je da će se poslednjim atomima snage držati za slamku stranke. Upravo Boris Tadić je najbolji primer. Eno, iako je „otišao u neki drugi film“, nakon tih izbora taj film je prokleto isti kao onaj u kom je prethodno bio. Samo je promenio pakovanje, a teži i ka tome da ponovo vrati u skute DS-a.
Drugi film se i dalje nalazi na nekom drugom mestu, na nekom drugom kontinentu, na nekoj drugoj planeti.