Dejan Kožul: Kraljevi/ce za jedan dan, budale za čitav život

Aktuelno
Dejan Kožul: Kraljevi/ce za jedan dan, budale za čitav život
Konačno je i ta Olimpijada završena, a samim tim i prepucavanja ko je najbolji, koja je nacija bogom dana za medalje, ko nije imao uspeha na sporstkom planu ali zato pleni pažnju svojim izgledom...U Srbiji se crta tradicionalno podvlači proslavom ispred Skupštine, bilo grada Beograda, bilo Srbije. Prilika je to za ispoljavanje nagomilanog nezadovoljstva, prilika da se bude kralj/ica bar na jedan dan – King For a Day, Fool For a Lifetime, baš poput naslova sjajnog albuma Faith No More.

Konačno je i ta Olimpijada završena, a samim tim i prepucavanja ko je najbolji, koja je nacija bogom dana za medalje, ko nije imao uspeha na sporstkom planu ali zato pleni pažnju svojim izgledom...U Srbiji se crta tradicionalno podvlači proslavom ispred Skupštine, bilo grada Beograda, bilo Srbije. Prilika je to za ispoljavanje nagomilanog nezadovoljstva, prilika da se bude kralj/ica bar na jedan dan – King For a Day, Fool For a Lifetime, baš poput naslova sjajnog albuma Faith No More.

Ima tome već koja godina kako je jedan bivši košarkaški reprezentativac, osvajač medalja, Marko Jarić mu je ime, rekao nešto što je jako zabolelo naciju koja sebe smatra sportskom.

„Uspesi koje smo napravili u košarci, tenisu, rukometu, vaterpolu i odbojci najviše su odmogli našem narodu, zbog toga što, uljuljkani time, ne umemo da sagledamo pravu sliku o tome gde se nalazimo i kako živimo. Svaki Srbin sebe gleda kroz nekog sportistu od koga pravi idola i tako stvaramo kolektivni lažni ego i lažnu sliku, onakvu kakva bi trebalo da postoji o nama u svetu, a ne onu kakva jeste. Mislimo da smo broj jedan, a u stvari nismo. Broj jedan su zapravo ti sportisti koji su napravili uspeh iz nekih svojih ličnih razloga. Bilo bo bolje da ne postoje sportski idoli koji su stvoreni u prethodne dve decenije. Tako bi narod saznao u kakvu su ga situaciju doveli političari i kakav je naš položaj u svetu. Tek tada bismo možda počeli na pravi način da se razvijamo kao društvo.“

Naravno, zbog rečenoga razapet je u javnosti jer istina boli, dakako.

Ono što smo imali prilike da gledamo prethodnih dana jasno nam govori da se nikakva pouka nije izvukla. I ne samo to, nego je sport opet bio odlična podloga za šovinizme i govor mržnje najgore vrste. Treba samo pogledati snimke proslave pobede vaterpolista nad Hrvatskom nakon čega se orilo Beogradom: „Ubij Hrvata da Šiptar nema brata“, „Od Topole...“ itd. Sve se to, međutim, predstavlja „srpskim ludilom“ koje već danas polako dobija ono drugo lice, jezivo tiho koje tinja ispod svakog pokreta i svakog pogleda i svakog trenutka preti da ekspodira.

Desilo se to baš u danima pred pripremi velikog slavlja kad je na ulici u sred dana napadnut jedan od organizatora Parade ponosa, LGBT aktivista, Boban Stojanović. Dešavalo se i ranije kad su napadani novinari, neistomišljenici, kad je ubijen Bris Taton, onaj Francuz pred utakmicu Partizana i Strazbura, a desiće se opet. Pitanje je samo ko će biti žrtva i gde će se desiti.

Sportski uspesi, a samim tim i proslave, u ovom slučaju imaju dejstvo narkotika i zato su toliko slavljeni.

Lepo je to Ivan Ergić, još jedan bivši reprezentativac, ali u fudbalu sročio:

„Uspesi sportista i nacionalni naboj nude samo trenutno zadovoljstvo i osećaj povraćenog dostojanstva, izgubljenog nedaćama i poniženjima rata i neimaštine. Narodnjački populizam je zbog toga uvek blizak sportu u kojem vlada iracionalnost i tu se jasno vidi istorodnost politike i sporta, gde ne dolazi samo do politizacije sporta, već sportizacije politike.“

Nije ovo specijalitet samo Srba, na žalost. Sve ovo vredi i za većinu nacija sa prostora one Juge i ne treba coktati i vrtiti glavama čitajući ovo već ove simptome sagledati u društvu u kom živite. Teško je to izlečiva bolest, ali ne i neizlečiva.

Ako je, u ovom slučaju, jedan čovek, poput Andrije Prlainovića, zlatnog vaterpoliste rekavši samo da država ne ulaže sistemski u sport, podigao toliko buke, možete li zamisliti šta bi se desilo da se neko ogradio od nacionalističkog klicanja, da je pozvao na ljubljenje bližnjeg svog, na slavljenje svojih heroja, ali i poštovanje tuđih? Ili da su se povukli jer ne žele da budu deo te igre? Da su stali na stranu Marka Jarića, Ivana Ergića, Marija Stanića, Zorana Čuture...No, oni su samo najsvežiji primer. Otac im je, u svakom pogledu, Ljubodrag Duci Simonović, košarkaški reprezentativac one čuvene generacije sa Mokom Slavnićem, čijim rečima ćemo i zatvoriti ovo poglavlje jer nisu gore spomenuti prvi progovorili o tom problemu:

„Potlačene radne „mase“ dobile su još jednu iluziju, još jednu kost koju će da glođu, a oni koji vladaju i pljačkaju kupili su vreme da mogu u senci sportskih spektakala da na miru nastave da rade svoj zločinački posao. Pobedili su, zapravo, kapitalisti, korumpirani i odnarođeni političari, mafijaške bande koje drže sport u svojoj šaci… Sportiste plaćaju oni koji otimaju novac od radnika, oni koji su naši gospodari…“

Amin.

Ne propustite