Dražino i Lojzekovo carstvo nebesko
piše: Dejan Kožul
Pomalo tiho, na margini, što bi se reklo, događaja koji su nam okupirali pažnju, što u Francuskoj, što u Turskoj, okupili se potomci i sledbenici Dragoljuba, Draže Mihailovića kako bi obeležili 70 godina otkako je mučki ubijen. Služen je i parastos i to u beogradskoj crkvi Svetog Save na Vračaru, dakle gotovo na istom mestu gde ta crkva želi da prinese urnu sa pepelom Nikole Tesle, a ni družina iz „drugog oka u glavi“, kako se često tepa Crngorcima, nije ostala bez obeležavanja ovog datuma. Naprotiv. Sve se desilo u mestu Grmalj. Moglo bi se reći da je tamošnji pop, Momčilo Krivokapić mu ime, bio živopisniji od ovog u Beogradu:
„Oni koji su stradali za vjeru pravoslavnu i otečestvo srpsko ušli u su liturgiju. Oni koji su ubijali u ime nekog svoga Boga za koga su klicali „Nosim kapu sa tri roga i borim se protiv Boga“ otišli su na smetlište istorije. Ovi sa đeneralom Dragoljubom, sa majorom Đurom Ivetićem i svi oni znani i neznani koji su živote položili za kralja i otadžbinu i ostavili kosti odavde do Kočevskog roga ušli su u liturgiju. Kad se uđe u liturgiju, uđe se u carstvo Oca, Sina i Svetoga duha“.
Dakle, sad znamo barem da je Draža, ili ono što je ostalo od njega u Carstvu kad već ne znamo gde su mu, tzv. zemni ostaci. Da, na Adi Ciganliji postoji taj drveni krst gde su i ove godine polagali venac ali valjalo bi podsetiti ovu veselu družinu da na toj lokaciji jesu pronađene kosti, no se ispostavilo da nisu bile Dražine, pa čak ni ljudske, već kosti lisice. Ali kad su takve glupe činjenice zamarale one koji slave čičin lik i čičino delo?
Dok se ne nađe nešto prigodnije što se ne bi klanjali moštima lisice a u međuvremenu postoje preča posla. Valja pod svaku cenu sprečiti da mu u tom istom Carstvu, u kom Draža sad valjda ispija najslađi nektar koji mu se cedi niz bradu, društvo pravi Alojzije, Stepinac Alojzije. Lojzek.
Nisam baš siguran kako to kod njih ide sa činovima ali mislim da kolege ovih koji su molili za Dražu idu korak dalje pa za Stepinca u tom Carstvu traže i čin sveca. Odluku će doneti Papa himself ali pre toga će o Stepinčev lik i delo pokušati rasvetliti zajednička komisija koju čine pripadnici Hrvatske katoličke crkve i Srpske pravoslavne crkve.
Možda ovo zvuči kao suluda misija, mudro smišljen Papin potez jer računa da se dve strane nikako neće moći dogovoriti oko toga i da će ih tako skinuti sa vrata, barem za vreme svog mandata.
Možda bi tako zvučalo da nam istorija, ta nezgodna nauka, nije već pokazala i dokazala da jedno ne isključuje drugo. Može, itekako može. I Exit i Guča, i Kosovo i EU, i Amerika i Rusija...Mogao je i doktor Hasanbegović koji ima otvorene simpatije prema ustaškom režimu i njegov kolega Bojan Dimitrijević, koji opet ima otvorene simpatije prema Draži Mihailoviću i četničkom pokretu. Jedan drugoga su otvoreno hvalili pa čak i podržavali.
„Kad se male ruke slože“, nema toga što Papa može sprečiti. Možda do toga nikad ne bi ni došlo da isti ti koji Dražu vide u Carstvu i oni koji bi i Lojzeka rado tamo videli sa blještećom aurom nemaju izraženu zajedničku averziju prema komunistima, kako Papu, zbog svojih stavova mnogi i sagledavaju.
Carstvo je nebesko i velikodušno. Ima mesta za sve. Što se mene tiče ja ipak biram neko drugo carstvo. Makar i životinjsko. To nebesko je za moj ukus suviše morbidno.