Intervju: Abdulah Numan - novoizabrani reis u Srbiji - DRUGI DIO

U drugom dijelu intervjua za novi.ba, Abdulah Numan govori o vehabijama i selefijama u BiH i o tome koliko je zapravo opasna njihova ideologija. Osvrnuo se i na otvaranje Ferhadije u Banjoj Luci, a pričao je i o izjavama reisa Kavazovića, Milorada Dodika te bivšeg premijera Turske, Ahmeta Davutoglua. Nakon teksta možete poslušati i dio telefonskog razgovora koji smo obavili sa novoizabranim reisom u Srbiji.

Abdulah Numan ima čak tri fakultetske diplome. Završio je Fakultet za islamske studije i filozofiju, Fakultet društvenih nauka te Fakultet za biznis i menadžment. Magistrirao je na temi – islamska teologija, a bio je i profesor Univerziteta u Melburnu. 

Otvorila se Ferhadija u Banjoj Luci, bilo je mnogo komentara nakon izjave bivšeg premijera Turske Ahmeta Davutoglua. Kako ste doživjeli ceremoniju otvaranja? Šta taj događaj znači za BiH i pomirenje između naroda u našoj zemlji?

Zaboravio sam njegovo ime, ali poznavao sam imama Ferhadije viđali smo se i na Hadždžu i u Sarajevu pre rata. On je umro od muke, taj čovek je preminuo od muke. Eto šta se desilo muslimanima i džamiji kojoj je on bio imam u Bosni. Njemu je puklo srce. Ljudi moraju shvatiti da povratak Ferhadije, kao džamije koja opet postoji, koja je sagrađena ne od novog kamena, nego originalnog, znači da idemo ka dobrom. Znači da idemo da budemo muslimani, tamo gde smo ranije bili i to je dokaz da niko ne može da nas iskoreni i niko ne može da kaže vi muslimani treba da živite ovde a ne onde, i niko ne može da kaže gde ćemo da živimo, jer smo slobodni u svojoj zemlji da živimo gde god hoćemo. Niko nema pravo da nam to oduzme.

Sedam dana kasnije su se održali protesti u Banjoj Luci. Milorad Dodik tom prilikom govori da je RS država. Nakon toga reis Husein Kavazović kaže da Srebrenicom nikada neće upravljati jedan Vlah. Ta izjava je izazvala salvu reakcija u BiH i regionu. Reagovali su i bivši reis Mustafa ef. Cerić kao i Bakir Izetbegović. Šta mislite da li treba odvajati vjerske instance od države ili ih treba sukobljatavi na taj način?

Moje lično mišljenje, što se Kavazovića tiče, je da je on dobromanamjeran čovek. Ako se izrazio na takav način mislim da mu je došlo do „vrha ahmedije“ i da nije mogao više da izdrži i da je morao to da kaže, jer svi mi često znamo da pijemo krv i da udarimo tamo gdje najviše boli, ali treba biti pametan. Mi kao muslimani moramo donijeti odluku da moramo biti zajedno i moramo imati taj Islam koji je istinit, a ne neki tamo vehabizmi i slično. Neka nas Allah sačuva svega sto nije istina, a mi imamo nas Kur'an i to nam je dovoljno. Paradoks je u tome što ljudi ljudi što se Bosne tiče moraju jednog dana da prihvate šta se u njoj desilo. Majke i žene Srebrenice su dokaz i svedočanstvo onoga šta se desilo za vreme rata. Mislim da svi ljudi i sve republike koje su učestvovale u tome treba da stanu zajedno i kažu nikad više! I nadbiskup i patrijarh i muftija i reis i svi. Kada smo do ovoga mogli da živimo zajedno, šta nas sprečava da živimo zajedno i posle ovoga? Nijedna knjiga ne kaže da treba da se mrzimo doživotno. Ja vama (Bosni) želim sve najbolje i dovu činim za mir i spas svih naroda u Bosni. Islamske i verske zajednice ako se bave politikom, na neki način se uprljaju i kompromituju, a mi to ne smijemo da dozvolimo. Ona bela ahmedija ne smije da se uprlja. Poznajem efendiju Kavazovića još kad je bio muftija tuzlanski. Išli smo jednom na sastanak kod njega jer je imao ljude iz Kuvajta. Izgradili su tamo sve što su hteli da izgrade i Kavazović je htio da se pomogne renoviranje džamije u malom Zvorniku. Vidjeli smo se i na Jablaničkom jezeru i pričali. On je za mene bio jako lep i fin čovek. Međutim, moramo razumeti da ljudi imaju svoja osećanja, različita osećanja i neki put se ta osećanja ispoljavaju na sirov način. Ipak, mislim da je Islamska zajednica ili verska zajednica bilo koje vrste, čuvar morala i veroispovesti. Naši imami i naše hodže su čuvari tog morala i drže nas u duhovnom miru. Oni nam daju hranu kojom možemo da napredujemo. Da razumemo šta je život i šta donosi i na koji način da budemo muslimani. To se radi kao mekteb hutba. Neke naše hutbe se ponavljaju iz godine u godinu. Sada imamo neke ljude koji osnivaju, kako vi u BiH kažete, paradžemate. Oni žele da imaju nesto svežije i to nije dobro za nas. Zato je moje mišljenje da bi naša Islamska zajednica specifično trebala da se brine o duhovnoj, moralnoj i obrazovnoj sigurnosti muslimana te očuvanju istine.

U BiH trenutno postoje takoreći dvije frakcije, vehabije i selefije. Možete li nam Vi objasniti ko su ustvari vehabije, a ko selefije i koja je razlika između njih? 

Ma isti su i jedni i drugi. To je ista čorba. Kad sam studirao, pozvali su me na sastanak sa jednom gostujućom grupom. Šejh šerijatskog fakultera u Rijadu je došao da posjeti Melbourne University. Upoznali smo se i pitao me: „Abdulahu da li bi ti zelio da studiraš?“. Mislio sam da to oni tako pričaju i da je to normalno. Međutim, taj čovek je postao rektor univerziteta u Medini i čim je došao na to mesto poslao mi je avionsku kartu da dođem i da tamo studiram.  Proveo sam tamo dve godine i video sam na koji način se ta teologija i to razmišljanje razvija u Saudijskoj Arabiji. Ono što Saudijci pričaju o svom vehabizmu i kako se to studira na fakultetu je mnogo drugačije, nego što to ove naše vehabije po Bosni ili bilo gde prodaje kao neki vehabizam. To je problem, što se ova teologija vehabizma poistovećuje, ne sa mirom koji je islam, nego sa nemirom i sa borbom protiv drugih muslimana. Što nas razdvaja. Mislim da se ta vehabijska i selefijska teologija totalno slabo razume ovde ljudi koji je prate i imaju te paradžemate. Dobar musliman je čovek od dobrog morala, čovek koji govori istinu, koji je pošten i čovek koji neće nikome štetu učiniti, a mislim da vehabije kod nas toga nemaju. Upravo tu se i čini dosta štete, kako svesno, tako i nesvesno.

Koliko su uopšte opasne takve vrste ideologije, i koliko opasnosti mogu proizvesti u BiH ?

Ja mislim da je BiH imala uvek jednu divnu ekspresiju Islama. Imali smo i još uvek je imamo. Jedna lepa stvar u BiH je da nikad nije pravila diskriminaciju protiv razumevanja Islama, pogotovo ako je to bilo duhovno razumevanje Islama. Tako  je npr. u BiH uvek bilo lepo biti derviš. Taj narod je pitom narod i ne treba ga zbog toga iskorištavati. Uvek je postojao izražaj Islama koji je bio i bratski, i dobar, i lep i siguran i tamo se čovek uvek osećao jako lepo. Nekome to nije zadovoljstvo jer hoće na silu da preskoči mnogo stepenica. Proglašavaju se velikim šejhom ili imamom i vode ljude u propast, jer ih uče da trebaju tući, itd. To je manjina, ali kad je atmosfera u zemlji takva, onda se ta manjina preko štampe i televizije predstavi kao neka bujica i kao da je to neka većina. Ja kad dođem u Beograd, uvijek odem i u Sarajevo. Za medeni mjesec prije mogo godina sam bio u Sarajevu.  Volim da razgovaram sa ljudima, kupim neku levhu ili nešto. Onaj mladi čovek koji prodaje to počne da plače od muke što je proveo rat u Bosni kao dete. Teško mu je, a nema niko da mu olakša to.  On živi od toga što ponešto proda tu, itd. Postoji toliko ljudi kojima je duša pocepana zbog toga što se desilo u tom ratu, ali to niko to ne govori i ne spominje. Mora neko da se pobrine i mora neko da označi tu njihovu patnju i taj bol da bi ti ljudi mogli da žive normalno i kako treba. Zato sa njima uvek porazgovaram. To su naši ljudi koji su sve prošli. Treba im pomoći i dati sve što im treba. Moramo da im pristupimo na topao način, da ne damo nikome povod da misli da mu kopamo rupu iza leđa. Treba da uništimo to politikanstvo i nacionalno isfabrikovanu paranoju, da se stalno neko priprema za neku revoluciju, i sl. Mislim da ako se neko priprema, pripremaju se oni koji o tome najviše pričaju. To je ono što je potrebno i što će se čuti. Neće se čuti isfrustriranost reisa, nego će tražiti da se pomirimo. Kad kažem nekome, hajde da se pomirimo i to čuju svedoci. Oni će reći: "vidi ovaj čovek hoće da se miri, a onaj da se bije". Koji je bolji čovek? To mora da se obelodani. Ako kažemo da je Islam doprineo razvitku ličnoga zivota i društva, onda taj Islam mora da nas dovede do toga da ponudimo mir onima za koje mislimo da su nam neprijatelji. Mogli smo to da uradimo i pre devedestih godina. Zašto ne možemo da radimo to sada poslije dvadeset godina? To je moguće i za omladinu i sve generacije. Vama je potreban mir kako bi mogli da hodate s jednog kraja Bosne na drugi, bez lične karte, bez pasoša i bez ičega.

U nastavku poslušajte drugi dio telefonskog razgovora sa Abdulahom Numanom.