Intervju: Abdulah Numan - novoizabrani reis u Srbiji

Razgovarali smo sa novoizabranim muftijom u Srbiji, Abdulahom Numanom, a razgovor će se sastojati iz dva dijela. U prvom dijelu intervjua koji je Numan dao za Novi.ba govorio je o svojim počecima, prelasku na Islam, a razgovarali smo i o dugogodišnjem muftiji beogradskom Hamdiji Jusfspahiću te o Rasimu Ljajiću i Sulejmanu Ugljaninu. U videu ispod možete poslušati i dio telefonskog intervjua koji iz Melburna za portal Novi.ba dao novoizabrani muftija u Srbiji.

U drugom dijelu intervjua, koji će biti objavljen kroz nekoliko dana, Abdulah Numan je govorio o vehabijama i selefijama u BiH i o tome koliko je zapravo opasna njihova ideologija. Osvrnuo se i na otvaranje Ferhadije u Banjoj Luci, a pričao je i o izjavama reisa Kavazovića, Milorada Dodika te bivšeg premijera Turske, Ahmeta Davutoglua. 
 
Abdulah Numan ima čak tri fakultetske diplome. Završio je Fakultet za islamske studije i filozofiju, Fakultet društvenih nauka te Fakultet za biznis i menadžment. Magistrirao je na temi – islamska teologija, a bio je i profesor univerziteta u Melburnu. 

Kada ste sa svojih devetnaest godina bili na putu za Indiju preuzeli ste islam, kako se to desilo?

Bio sam nezadovoljan sa ličnom situacijom, nisam znao odgovore na neka životna pitanja, pa sam odlučio otići u Indiju da ih potražim. Otišao sam i do Nepala, proučavao sam sve moguće grupe i religije po Indiji i kad sam se vratio iz Nepala u Indiju, našao sam se kod jednog budističkog kaluđera, kod koga sam živio i radio kao baštovan. Uvečer smo meditirali, on se brinuo o meni, i onda sam  otišao u jedno mesto koje se zove Adžmir u Radžastanu u Indiji, gdje se nalazi mezar Muhjidin Čistija koji je donio Islam u Indiju. On je jako popularan, to je ličnost o kojoj nema nekih ljutnji. Svi dolaze pa čak i hindusi dolaze da mu posjete mezar, jer je bio dobar čovek. Tu mi je prišao mi čovek koji je bio pir, glavni šejh svega, i rekao mi je ti se sada zoveš Abdulah Numan. Sada idi kod svoga oca. Odem na železničku stanicu, stalno ponavljam ime Abdulah Numan da ga zapamtim. Provedem celi dan na železničkoj stanici i ne odem nigde nego se vratim natrag i provedem šest meseci u Dargaš Arib u Adžmiru u Indiji. Učio sam o Islamu i tada su pozvali i našli moga oca i uspeli da od njega dobiju avionsku kartu tako da sam mogao da se vratim u Beograd. Ništa nisam imao, imao sam jedno indijsko odijelo, cipele nisam imao, imao sam samo jedno ćebe. Prvo sam otišao u Bombaj.  Proveo sam dan u našem jugoslovenskom konzulatu i onda sam stigao do Bejruta. Prenoćili smo u hotelu dok nije došao novi avion. Bio sam bos, otišao sam na večeru, kelner mi kaže bez cipela ne možete ući. Nakon toga sam avionom stigao u Beograd.

Kako je tada reagovala Vaša porodica u Beogradu?

Bili su šokirani kad sam se pojavio u indijskom odelu i bos ispred njih. Rekao sam da sam musliman. Oni nisu znali šta da mi kažu, a uvek sui bili takvi prema meni. Govorili su da su to dečije stvari. To me je malo nerviralo, nisam dete, porastao sam. To me jako užalostilo. Moja majka i baka su bile pravoslavne vere, i puno su to volele, jer su mislile da je to istina. Bilo im je jako žao i nisu mogle da veruju kako je njihov sin i unuk postao musliman. Bila je tu neka borba, ali nije bilo mržnje. Nisu me mrzili zbog toga, ali nije bilo lepo. Moj otac je bio u koncentracionom logoru za vreme drugog svetskog rata. Jedan njegov prijatelj je rekao da je moj otac komunista, što on nikada nije bio. Prebacili su ga kao komunistu u koncentracioni logor. Ja sam visok 192cm, a i moj otac isto. Kada se vratio iz logora imao je samo 41kg. Napatio se zbog toga što ga je neko izdao da bi mogao da dobije jednu krišku hleba više. On je bio čovek koji je više poznavao život i prihvatio me onakvog kakav jesam. Njemu je samo bilo bitno da budem obrazovan čovek.

Možete li mi prokomentarisati rad bivšeg muftije u Srbiji, Hamdije Jusufspahića? 

Ja svoje prijatelje jako pažljivo biram. Uvek sam bio mišljenja da je bolje imati jednog prijatelja koji je prijatelj, nego stotinu onih koji to nisu. Šejh Hamdi je bio moj prijatelj i brinuo se o meni kao da sam njegovo dete. Sjedinio me sa mojom porodicom, bio je jako pažljiv po pitanju rodbinskih veza i uvijek mi je govorio: „Abdulahu moraš biti dobar sa svojom majkom i sa svojim ocem i sa svima pa makar ti bio rastužen, treba dobar da budeš“, i ja sam na tome radio. On je bio čovek koji je za nas u Beogradu i u Srbiji bio neophodan. Da njega nije bilo, mnogo nas ne bi bilo uopšte. Ja znam reise bosanske od rahmetli Kemure pa sve do kraja. Sulejman Kemura nije dolazio da ga menja, ali svaki drugi reis osim Mujića iz Tuzle je bio na putu u Beograd kako bi smenio Hamdi Jusufspahića. Sve to da bi došao neko drugi da sjedi tu, jer je to bio glavni grad. Oni nisu mogli da prihvate da on tu sjedi, da ide po ambasadama, da ima otvorena vrata kod predsednika Republike. U Sarajevu nije bilo ambasade, jer je bila Jugoslavija, i uvek su hteli da ga smene, borili su se protiv njega, bila je neka ljubomora i on je to izdržavao. Što se tiče nas, on je za vrijeme tih prokletih dana rata u Bosni i prokletih dana rata na Kosovu, spasio mnogo muslimanskih života u Srbiji, a to je jako važno. Više para je potrošio nego što je zaradio. Sjećam se kada je od mene uzimao da bi mogao da dijeli. Bio je takav čovjek. Kvalitet je čovjeka po tome, znate, kakvi su mu neprijatelji. Ni poslanik nije imao sve ljude kao prijatelje, imao je strašnih neprijatelja i tu mu je bio i kvalitet. Istina je zbog toga bila jača i veća. E tako je isto bilo i kod nas u Beogradu i u Srbiji. Mi prema nekim ljudima i mišljenjima koja su prokleta, nismo trebali da budemo muslimani. Šta mi trazimo u Srbiji? Mi smo trebali da idemo na neku drugu planetu, muslimansku, ali izdržali smo i sada nam je puno bolje. Imamo puno džamija u Beogradu, tako da Islam sada postoji ne samo u Sandžaku, nego i u centralnoj Srbiji, Novom Sadu i u Subotici. Sve to je počeo šejh Hamdi. 

Možete li analizirati političku situaciju u Srbiji? Šta mislite o Rasimu Ljajiću i Sulejmanu Ugljaninu?

Poznajem obojicu. Obojica su u politici. Ugljanin ima veću muslimansku bazu nego Ljajić. Okružen je muslimanima i veoma je poštovana ličnost u Sandžaku, dok je Ljajić više političkog smera. On može da bude i u Sandžaku i van i baza mu je šira, jer nisu samo muslimani tu. Obojica mi se dopadaju. Imao sam kratke razgovore sa njim, ali više sam razgovarao sam Ugljaninom. Uvek je lepo biti s njim i mislim da je stvar u tome da mi u Srbiji imamo šačicu političara muslimana. Smatram da ih moramo više negovati nego grditi, jer ako ih budemo grdili onda smo ih totalno ubili. Onda neće imati nikakve kredibilnosti nigde i niko ih neće slušati. Kad su već odlučili da se bave politikom i kad su uradili neke dobre stvari, trebamo ih podržati i pomoći im da nastave to da rade. Ne smemo im dozvoliti da izgube volju da misle da nemaju poverenje ljudi i onda da rade šta god hoće ili da ne rade ništa. Trebamo im pomoći da bi oni pomogli nama, jer nama treba mnogo pomoći. Mislim da mi u Srbiji kao i u Bosni, veoma je mala razlika, trebamo još mnogo vremena da porastemo. Jedna stvar koja mora da se vrati u naše pojmove i naše misli jeste to da moramo da živimo zajedno. To znači da ljudi ne mogu zivjeti u izolaciji niti prinudnoj niti dobrovoljnoj, samo zato što su neke druge veroispovesti. Muslimani iz cijele bivše Jugoslavije ne smiju sebi dozvoliti da postanu geto. Moraju biti svuda i na svakom mestu.  Da vide da nisu opasni po život nikome, tako da nema izgovora, da niko ne bude ljut ni na koga. Imamo toliko tih lažnih izgovora, a moje mišljenje je da ljudi koji se bave politikom moraju da prihvate odgovornost da su tu da zbližavaju ljude. Moraju da prihvate odgovornost da su na funkcijama ne zbog sebe, nego da bi doprineli dobrobiti naroda koji predstavljaju i onda cemo imati dobru politiku, a ovo da se oni obogaćuju, da imaju besplatne ručke po cijeli dan. To nikome neće doneti dobro. 

U nastavku poslušajte prvi dio telefonskog razgovora sa muftijom u Srbiji, Abdulahom Numanom.