Ispovijest Sonje Karadžić: Teško je bilo, živjeli smo bez struje u izbjegličkom smještaju
O događajima koji su odredili sudbinu njene porodice, ali i sudbinu manjeg bh entiteta, a samim tim i cjelokupne države BiH Sonja Karadžić, kćerka ratnog zločinca i bivšeg prvog čovjeka Republike Srpske govorila je za srbijaski Ekspres.net.
Početak rata: Iz Sarajeva sam iznela mačka i tetkinu tepsiju
-Posle one čuvene svadbe koja se označava kao početak sukoba u Bosni i prvih barikada u Sarajevu, mi smo nastavili da živimo u svom stanu sve dok jednog dana nisu došli neki momci iz bezbednosne službe i odveli nas u hotel “Holidej In”. Ništa nisam ponela, ni stvari ni dokumenta, jedino mi je slučajno ostao indeks u torbi. Ti momci su došli, poskidali sijalice u haustoru i rekli nam da krenemo. Pokupila sam rođaku iz Putinaca koja je kod nas studirala, umotala mačka u ćebe i ušla u kola. Vozila sam tatinu ladu jer njega su stavili u neka druga kola. Nisam znala gde idemo jer smo bili u koloni sve dok nismo došli u “Holidej In”. Tada sam čula da su primetili da se iza naše zgrade okupljaju zelene beretke. Kasnije sam videla da mi je u autu ostala tetkina tepsija, ispostaviće se jedina stvar koju sam ponela u izbeglištvo. Mama se posle rasplakala kada je videla tu tepsiju, u kojoj je svojoj sestri slala nešto, neku pitu valjda.
Istina o mojoj pudlici, helikopteru i ranjenicima
– U ratu mi je izginulo puno prijatelja. Obično smo se okupljali za moj rođendan, a onda smo stalno odgađali viđenja jer je svako malo neko poginuo ili bio ranjen. Teško je bilo, živeli smo bez struje u izbegličkom smeštaju. Miševi su nam šetali iznad glave, u tim barakama gde smo živeli kada smo izašli iz Sarajeva, nekom kampu izviđačkom. I posle neko priča da smo živeli u luksuzu. Čula sam sve te razne priče, pisalo se i po medijima svašta, ali nije me pogađalo jer sam znala da to nije istina.
Muslimani su nas razbili propagandom
– Propaganda sa muslimanske strane je bila strašna i oni su ozbiljno radili na tome. Sve je išlo na to da se Srbi predstave kao divljaci, koljači, silovatelji. Takva vrsta medijske pripreme krenula je mnogo ranije. Još 1987-88. godine angažovana je agencija Ruder i Fin, koja je radila na tome da bi Srbi mogli kasnije da se optuže tačno po stavkama iz Ženevske konvencije. Neke stvari nisu prošle, kao pokušaj sa hemijskim oružjem, ili optužbe da spremamo biološko oružje. Mi nismo imali hleba da jedemo, odakle nam hemijsko oružje. I zato su krenuli da podmeću silovanja. To zvuči strašno, ali po statistikama silovanih muslimanki ispada da Srbi nisu ništa drugo radili tokom rata nego samo silovali njihove žene. Sukobi su počeli u maju, a mi smo već u julu imali izveštaje o strašnim silovanjima i navodne porođaje tih silovanih žena. Nemoguće, jer niko se ne porađa za 3-4 meseca. Kasnije se saznalo da su se neke od njih porodile na privatnim klinikama u Švajcarskoj i da su mnoga od te dece bila crna ili melezi. Ali, o tome niko nije pisao.
Radovan se družio sa Koljevićem, sa ostalima je bio na “vi”
– Radovan i Ljiljana su se porodično družili sa Nikolom Koljevićem. Viđali smo se na rođendanima i slavama. On je bio iz te ekipe intelektualnog društva mojih roditelja. Međutim, imao je ličnu tragediju da mu je jedan sin poginuo u Austriji na skijanju i on je godinama kasnije bio depresivan i na kraju je izvršio samoubistvo pred ne znam koju godišnjicu od pogibije sina. Biljanu Plavšić upoznala sam kada je dolazila u stranku, ali sa njom se nisu privatno družili, dok sam generala Mladića srela tek za vreme rata. Sećam se da uleteo bukvalno nogom u neki objekat “Krajina” tamo na Palama, da je bio strog i nabusit kakav je i danas. Bili su on i njegova žena Bosa jednom kod nas na slavi, ali se nismo privatno družili. Jovicu Stanišića sam videla tri puta u životu, od toga dva puta u Hagu, takođe i Frenkija Simatovića.
O odnosu svog oca sa ljudima kaže da je ponekad bio čudan za ove prostore…
-Radovan je sa svima bio na “vi”, mlađima i starijima. On je sa snajom bio na “vi” sve dok se nije udala za mog brata Sašu. Mama ga je jednom pitala: Kako možeš da budeš sa Brankicom na “vi” kada nam živi u kući, donosi ti kafu, u trenerci šetaš pred njom… A on je odgovarao: “Ako pređem na ti i zbližim se sa njom, a posle oni raskinu, ja ću da patim”.
Kako je Holbruk naterao Miloševića da proda Radovana
O ostavci svog oca, Dejtonskom sporazumu i podizanju optužnice Haškog tribunala protiv svog oca Sonja Karadžić-Jovičević kaže da su to bili povezani i uzajamno uslovljeni potezi međunarodne zajednice. Sećam se te noći kada je Radovan potpisao taj “sporazum o povlačenju”. Jovica Stanišić je noću sleteo helikopterom na Pale i doneo taj papir da ga tata potpiše, pa ga odneo nazad
Ona misli da ta ideja nije mogla da prođe u najmanju ruku bez prećutne saglasnosti Miloševića.
–Teško da je to bila Miloševićeva ideja. To je bila njihova ideja, ali su tražili da je on podrži i sprovede u delo kao “faktor stabilnosti na Balkanu”, formulaciju koju će uskoro zameniti onom “najveći koljač na Balkanu”, kada im više nije bio potreban. Jedina pretnja je bila gašenje SDS i progon od strane Haškog tribunala u slučaju da Radovan prekrši sporazum i opet se politički angažuje. Taj dokument potpisali su Holbruk, Milošević i Radovan, a kao garanti sporazuma su potpis stavili Biljana Plavšić, Nikola Koljević i Momčilo Krajišnik.
LOV: Amerikanci su nudili da ga uhapse, pa da mu plate odbranu
Karadžićeva kaže da je porodica poslednji put videla Radovana na rođendanu njenog najstarijeg sina 14. februara 1998. godine.
- Posle toga je otišao u duboku ilegalu. Video kasetu sa tog rođendana imaju sve bezbednosne strukture. Zaplenili su je odmah. Pričalo se da sam jedino ja bila u kontaktu sa njim i volela bih da jesam, ali nisam. Amerikanci su vršili pritisak na nas da nađemo neki link do Radovana i prenesemo mu poruku da su spremni da daju pet miliona dolara. Dolazila je ta neka budala, američki špijun, koji je sve vreme dok me je ispitivao crtao nebuloze na parčetu papira. Sećam se tog crteža – Čiča Gliše koji je na ruci imao lisice i za lisice zakačenu torbu, a drugi kraj torbe drugim lisicama zakačen za moju ruku, i jedan ključ. A na torbi napisano 5 miliona dolara. I nas dvoje je trebalo da zajedno idemo u Lihtenštajn, položimo te pare u sef, onda ja uzimam ključ i, kad se Radovan preda, te pare opet zajedno nosimo kod dvojice američkih advokata koji su oslobodili O Džej Simpsona, a koji su trebali da preuzmu Radovanovu odbranu, koja će da košta baš toliko – pet miliona dolara. Prosto nisam mogla da verujem šta čovek priča. Devetnaest meseci smo se natezali oko toga. Ja sam im objašnjavala da nemam načina da mu pošaljem bilo kakvu poruku jer nemam komunikaciju sa njim, ali mi nije verovao. Odlazio je u Vašington na konsultacije, vraćao se i sve tako u krug.
Prvi višestranački izbori i odnosi sa Tuđmanom i Izetbegovićem
Sonja Karadžić kaže da je još pre prvih višestranačkih izbora bilo jasno da će to biti nacionalistički izbori na kojima idu Srbi protiv Hrvata i Muslimana i obrnuto.
– Kada su osnovane jasno se videlo da su to bile nacionalne partije, Hrvati i Srbi su imali u svom imenu ono “hrvatska” i “srpska”, jedino su se tadašnji Muslimani, a sadašnji Bošnjaci, sakrili iza Stranke demokratske akcije. Međutim, odavala ih je zastava sa ljiljanom i zelena boja, simboli koji su jasno ukazivali o čemu se radi – priseća se. Posle tih izbora Radovan je je bio jedini lider koji se nije kandidovao ni za jednu funkciju, a u želji da zaštiti Hrvate tražio je da odnos u Predsedništvu bude 2:2:1, a ne 3:2:1, što je bio predlog Muslimana. Hrvati to, međutim, nisu shvatili i polako se plela ta njihova koalicija sa Muslimanima. To nije bila i jedina podvala, jer su Muslimani kao kandidata iz redova “manjina” postavili svoga Sandžakliju Ejupa Ganića, koji je tako ušao u Predsedništvo i postao najveći muslimanski “jastreb”, dok su Srbi stavili Jevrejina da zastupa manjine.
Radovan je igrao pošteno. Možda ga je na kraju to i najviše koštalo jer je igrao sa nepoštenima. Ipak, i sada volim što je bio takav, jer da nije bio takav ne bi imao ovakav status danas među narodom, kaže Sonja.
O odnosima njenog oca i Alije Izetbegovića kaže da nikad nisu bili bliski ni lični
-Upoznali su se ulaskom u politiku i sarađivali koliko je trebalo zbog prirode posla. Ništa zajedničko nisu imali. To su dva sveta. Radovan je imao svoje društvo, intelektualce, pisce, sportiste, dok je Alija bio kao neki disident, vukao se po zatvorima, napisao tu čuvenu Islamsku deklaraciju… I razlika u godinama je bila velika, pa je bilo baš malo prostora da njih dvojica naprave bilo kakav odnos, kaže Sonja Karadžić-Jovičević.Na pitanje da li, sem sudbinske, vidi još neku sličnost između sebe i Bakira Izetbegovića, jer su oboje deca nekada vodećih bosanskih političara i oboje su ih nasledili u političkim vodama, Sonja kao iz topa odgovara:
-Bakir i ja smo dva različita sveta. Čak se i politikom bavimo na potpuno drugačiji način. On je bio u bezbednosnim strukturama za vreme rata, a ja sam bila samo radnik Vlade u Press centru na Palama. Posle rata Bakir je nastavio da se bavi politikom, a meni je bilo zabranjeno da bilo šta radim. Jedanaest godina nisam radila, niti je mojoj majci priznata puna penzija. Jedva smo sastavljali kraj sa krajem i živeli od pozajmica, kredita i reprograma. Ja još plaćam reprogram duga za grejanje. Sada sam ušla u politiku jer smatram da mogu da doprinesem da se neka socijalna pitanja koja muče građane u Republici Srpskoj reše i da se kroz institucije izvrši pritisak na Vladu da se poboljša standard najugroženijih grupa. To je moj jedini motiv, što se ne bi moglo reći za Bakira.