Pas koji se usudio da bude slobodan

Imao sam psa koji nije znao da nisu svi ljudi dobri.
Verovao je, radovao se i trčao svakome u susret.
Iako su pucali u njega…
Iako su ga gazili kolima…
Iako su ga trovali i prebijali…

Nije to shvatao ozbiljno, nastavljao je po starom.
Nije bio zlopamtilo i znao je da to svakome može da se desi…

Nisam hteo da ga vezujem, nisu lanci za njega.
Nisam se ljutio kada nije dolazio kući danima, njegova stvar.
Ni on se nije ljutio kada me nije bilo mesecima.
Naprotiv, skakao je od sreće kada me vidi.

Pustio sam ga da živi, da trči, da ide gde hoće i da se vrati kada hoće.
Bio mi je zahvalan na tome, i poštovao je to.

Bio je neverovatan i neuhvatljiv, znao je da se sjuri niz ulicu, poput vetra.
Kada sam vozio biciklu on je ili trčao ispred mene, ili išao iza.
Ostali vezani psi su ludački lajali za njim.
Zavideli su mu, mrzeli su ga, on je imao ono što oni nemaju.
Imao je slobodu, nije bio ničiji sluga…
Imao je stav, i pored toga što nije imao nikakav rasni pedigre…

Svi su ga voleli, đaci pogotovu, neretko je bio gost na njihovim časovima.
Glavna naša atrakcija, pred njima, bila je da ga visoko bacim u vazduh, i da ga uhvatim.

Nije se plašio da ću da ga ispustim, verovao mi je.
Nisam se plašio ni ja njega, verovao sam mu.

Voleo je da leti široko raširenih šapa,
I tu veštinu smo uvežbali do savršenstva.
To nas je najviše povezivalo.
Naša igra pretvarala se u pesmu.

Nije se plašio ni šintera, iako su pohvatali i poubijali sve njegove drugove.

Jedino si njega mogao da vidiš kako ponosno šeta gradom.
Nije bilo šanse da ga vezujem, ne treba njemu to.
Nisu psi rođeni za lance, kao ni ljudi.
Ali i dalje vezujemo jedni druge, i tek ćemo.

Otrovao ga je moj prvi komšija, navodno mu je ulazio u dvorište.
Ostavio mu je nešto da pojede, i gotovo.

Kriv sam, nisam naučio psa da ono što je najlepše spolja
Može najviše da truje iznutra.

Ne znam kakav je to otrov bio.
Umirao mi je satima na rukama, kao čovek.
Bio je prejak da se preda tek tako, borio se do kraja.

Zvao sam veterinare, ali niko nije hteo da mi dođe besplatno.
A ja nisam imao da im platim koliko su tražili.
Objašnjavao sam im da je to poseban pas, genijalan.
Smejali su mi se i spuštali slušalicu.
Moji ukućani takođe.

Budale, nisu znali da je taj pas imao više dostojanstva od njih.

Nismo zaplakali ni on, ni ja.
Samo smo se nemoćno gledali i ćutali,
Obojica smo znali da odlazi,
Prećutno priznajući svetu da je jači od nas.

Nismo poštovali pravila, izabrali smo slobodu,
Sloboda nas je i ubila, i pored toga što nikome nismo naneli štetu.
Verovali smo ljudima, išli svakome iskreno u zagrljaj,
Naivnost i ljudska ruka su nas kaznile.

Mogao sam da ga izvučem, znao sam to.
Bilo je dovoljno vremena…
Izdao sam ga prvi put,
Kada mu je nešto od mene stvarno trebalo.

Sretao sam ljude i ljude u svom životu,
Ali u toj životinji sam najviše pronalazio sebe.
Zato sam je i voleo jer se usudila da živi svoju slobodu
Van nametnutih psećih pravila.
Van režanja, dresure i ugriza.
Van kaveza, ograda i lanaca.

To ga je i ubilo, otvorenost prema svima i sloboda,
Njega već jeste, a mene će tek.