Na tankoj liniji

Nalazimo se u eri društvenih mreža koje caruju celom zemaljskom kuglom. Sve se zna, sve se vidi, svako može sve. 

E sad. 

Pisac ovih redova neće lamentirati kako je pre sve bilo drugačije i bolje. Meni jeste, ali ko još pita pojedinca. Svet je funkcionisao i pre, al kao što rekoh, ko to mari za to osim nas šačice tradicionalista. 

Povod je priča koja je potekla od nekolicine britanskih novinara koji su konstatovali da su komentari na društvenim mrežama sve više počeli da utiču na klubove i igrače, a pogotovo u onim situacijama kad su ti komentari kritički. 

Kao primer su uzeli Dejana Lovrena i Lazara Markovića iz Liverpula. Da se još nisu snašli, defakto je zaista tako, ali britanske kolege postavljaju pitanje, a gde je tu strpljenje. 

Da li se zaista za nekoliko meseci mogu očekivati čuda. Ali, u eri kad se sve zna, pa tako i cifre za igrače, sve prevazilazi granice uobičajenog. 

Navijači nemaju ni gram strpljenja, a klubovi su na vetrometini kako reagovati. Sa jedne strane mora se svakom igraču dati vreme za adaptaciju, pa ako ne ide, onda ne ide, međutim, i navijači su ti koji se pitaju. 

Tu dolazimo do jednog fenomena za koji često mislimo da je samo balkanski sindrom, a on je u stvari sveprisutan. Taj isti Lovren je na startu dobijao pohvale, nekad ovacije, sve je bilo super. Onda ti isti navijači konstatuju da ništa ne zna, ali kad se bude vratio u formu, opet će biti isto.

Od sjaja do očaja i nazad. 

Međutim, gde je tu realnost i racionalnost. Da li navijači mogu shvatiti da se računi svode na kraju sezone. Onda se vidi broj utakmica, statistika, broj golova, grešaka, asistencija, apsolutno sve. I kad se podvuče crta, možemo pričati da li je neko zadovoljio ili ne. 

Pažljivo čitanje komentara na društvenim mrežema jasno ukazuje da bar 90% kritika na igrače, trenere ili kompletan klub nije čak ni jasno obrazloženo, čast izuzecima, već je sve nabijeno negativom i čak grubim rečnikom. Vrlo često i prostim. 

Neki igrači su imuni na to i takve stvari ne čitaju, ali ima i onih koji čitaju i na njih to nikako ne deluje ohrabrujuće.  Pisac ovih redova se ne stavlja u službu advokata igrača i trenera, ali ti ljudi su uz dužno poštovanje ipak kvalifikovani za posao koji rade. Neki ga rade bolje, neki slabije, ali oni su u tom poslu i imaju poslodavce koji odlučuju. 

Tu dolazimo do potpunog haosa u kome svako ima svoju teoriju. Uzmite na primer fudbalske reprezentacije iz regiona. Niko Kovač je od novembra prošle godine do danas u Hrvatskoj prešao put od kralja do neznalice i nazad. 

Pape Sušić je nakon izborenog  Brazila pa lošeg starta u kvalifikacijama prošao isto na klupi Zmajeva. Sve to čeka i Čurćića na klupi Srbije i tako dalje. 

Neka i bude, ali valjda je krajnje vreme da se svi ti ljudi koji komentarišu malo stišaju i ponašaju racionalnije. Svako se nervira kad mu igra klub za koji navija, nisam izuzetak, ali i u pobedi i porazu ne treba prelaziti granice dobrog ukusa. 

Fudbal izaziva mnogo više emocija nego drugi sportovi, to je jasno, ali ovo što se dešava poprima naznake čiji će se loši efekti još više videti u budućnosti. Današnji fudbal ide jednom jako opasnom linijom samo mnogi toga nisu svesni. 

Sve se svelo na kupovine novih lica koji se menjaju kao čarape čim dosade ili ne zadovolje navijače.  Kod najbogatijih klubova na stadion sve više dolaze ljudi dubokog džepa da se vide i bez velike brige za igru i rezultat, a oni koji ne dođu na stadion sednu za kompjuter i preko društvenih mreža iznose svoje stavove, najčešće negativne. 

Pravi navijači, koji poznaju fudbal, vole svoj klub, osećaju ga, vole svoje igrače i kad su dobri i loši, i uvek im daju podršku, postaju manjina. U kontaktu sam sa ljubiteljima fudbala iz cele Evrope i ne pričam o nećemu što se stvarno ne dešava. 

Zar se zaboravilo koliko je fudbal lepa igra. Da je satkan od svega. Zašto samo pričati o novcima za transfere, budžetima. Zašto su igrači danas zanimljiviji kad se napiju i snime sa atraktivnim devojkama nego kad odigraju dobar potez, a kad ga urade, mnogi ne žele aplaudirati. U svemu ljudi zaboravljaju rečenicu jednog argentinskog trenera iz prošlosti koji je rekao: O FUDBALU SE NE PRIČA, FUDBAL SE GLEDA.  

Fudbal se mora vratiti korenima i iskonskim navijačima. Danas je postao poligon svega i svakoga i jedan pravi putujući cirkus u kome se ne zna ko pije,a ko plaća. Ako se ovako nastavi, biće to godine koje su pojeli skakavci.