„Nema odgovora iz Beograda? Nema problema – evo pisma za Makrona!“

Dok vlast mirno spava, studenti iz Novog Sada su sjahali sa akademskih klupa, sjeli na bicikla i – vozili sve do Strazbura. Ne zbog turizma, već zbog očaja, bijesa i nade.

Pred Savjetom Evrope, održali su simbolično okupljanje i pročitali pismo koje su poslali predsjedniku Francuske, Emanuelu Makronu – jer očigledno, kad ti domaći ne čuju, moraš vikati preko granice.

„Svaki okret pedala bio je protest protiv straha“, poručili su studenti. Ako su se nadali da će ih čuti njihovi – uzalud. Ali Evropa je slušala.
U pismu Makronu poručuju: mi smo generacija koja ne bježi, već ide da bi se vratila i popravila ono što ste vi uništili. Ironično, potrebna je vožnja od 1.500 kilometara da bi se neko uopšte zapitao šta se dešava u zemlji iz koje svakodnevno odlaze najpametniji.

Nakon govora, uslijedila je šesnaestominutna tišina – jednaka onoj koju režimski mediji i institucije svakodnevno upražnjavaju kad god se spomenu mrtva demokratija, ugušena pravda ili mladi koji još vjeruju u promjenu. U tom trenutku tišine, nisu ćutali zbog nemoći – ćutali su kao optužnica.

U znak podrške, međunarodna organizacija Transparency International jasno je poručila: Evropska komisija mora da stane uz studente koji brane ono što država već odavno ne poznaje – vladavinu prava.

A da ne bude sve simbolika i bicikla – studenti su zahvaljujući podršci europoslanika iz Slovenije, Hrvatske i Francuske ušli u Evropski parlament. I to bez partijskih knjižica, kumova, ili šverca kroz zadnja vrata. Za razliku od nekih.

Strazbur je možda daleko, ali poruka je jasna – mladi ne idu iz Srbije jer žele da budu dio tuđeg svijeta. Idu jer ih vlastita zemlja uporno tjera, dok se pravi da ih nema.