I prolomi se prodoran ljudski krik u tišini noći, sve si mu uzeo...

Kazaljka otkuca 1 sat. 

Kazaljka otkuca 2 sata.

Pa ćemo i zoru dočekati. Neće san na oči. Ne može. Ne smije. Strah se uvukao u čovjeka i drži te jako i ne pušta. 

Pa što bolan ubi one ljude? Znam, mrtva usta ne govore, ali eto, što? Jesi li čuo kako mu otac vrisnu, prolomi se urlik kao grom. I onda tajac. Ali ne čuješ ti to. Ili čuješ, ali ne haješ.

Jesi li ih gledao u oči kad si pucao u njih? U jednog, pa u drugog. Ili si pucao u leđa, kukavico?

Bože, šta smo ovo zgriješili...

Zar da ne smijem sutra na ulicu izaći, a da mi mati u strahu kući ne ostane i svako malo iza ugla izviruje. Ima li me. Kasnim li. 

Pa što bolan?

I eto Bosne opet u novinama izađe. I opet će nas mediji s gnušanjem gledati i obasipati epitetima raznim i ljagu na Bosnu stavljati i krivicu u nama tražiti i zločincima nas nazivati i i djecu od naših sklanjati i...

I opet ćemo se morati pravdati da nismo svi isti, da nas ne stavljaju u isti koš, da nam slobodno priđu, ta ne ujedamo. Ali, kako bolan da im sad to objasnimo?!

Usnuti nećemo još zadugo. Očev krik još odzvanja, čuje se do nebesa. Pa bolan, sve si mu uzeo.

I ostat će ovaj gorak okus u ustima još zadugo i strah koja ne popušta, a popustiti neće dugo, dugo...