JEZIVO ISKUSTVO MARIJE KOJA SE PORODILA U KRAGUJEVCU: Doživjela neviđenu torturu, a jednu stvar im nikad neće zaboraviti

Iskustva porodilja su raznolika i svako je posebno na svoj način. Međutim, dosta je žena koje su imale negativno iskustvo, te svoj porođaj pamte po tome. Uglavnom su nezadovoljne načinom na koji ih u bolnici tretiraju, a treba naglasiti da postoje i zadovoljne žene koje nisu imale nikakv problem.

Jedna od onih žena koje nisu baš najbolje prošle na porođaju, jeste Marija, koja je tek nakon dvije godine riješila da progovori o svom negativnom iskustvu kroz koje je prošla dok se porađala u kragujevačkoj bolnici.

S obzirom da je i sama doktor medicine bila je smirena i dosta je znala u odnosu na mnoge druge žene koje se prvi put porađaju. Međutim, nije mogla ni da zamisli kroz šta će sve da prođe u bolnici tokom i nakon porođaja, piše Yumama.

"13.09. mi je pukao vodenjak, znala sam da se neću brzo poroditi jer sam prvorotka, zato sam se na miru istuširala i krenula u bolnicu. U toku trudnoće išla sam i na pripreme za porođaj kako bih pre svega naučila da dišem pravilno kada kontrakcije krenu. Oko 20 časova stižem u bolnicu, nasmejana. Oko 22 časa smeštaju me na odeljenje, još uvek ne osećam nikakve bolove. Stavljaju me na CTG i ostavljaju me samu u sobi.", počela je svoju priču Marija.

Ujutru je pregleda doktorka koja joj je inače bila profesorka i znala je da je koleginica. Na pregledu ističe da voda još curi i da je četiri prsta otvorena. Ubrzo je dobila tabletu za otvaranje, nakon čega je dobila bolne kontrakcije.

"Bolovi su bili toliko jaki da nisam mogla na krevet da se popnem. Vičem, a niko ne dolazi. Posle sat vremena u sobu dovode ženu, ali i pored moje kuknjave od bolova, sestra se okreće i odlazi iz sobe, da me nije ni pogledala. Ja vičem, menjam boje, a ženica do mene koja vidi da ću se srušiti, trči da nađe sestru kako bi mi neko pomogao. Konačno dolazi sestra i dere se na mene: ’Što toliko vičeš, tek si došla!’, ja joj objašnjavam da sam tu od sinoć. Rekla mi je da pođem na pregled i počela je da me vuče za ruku, jer nisam mogla sama. Stavljaju me na CTG, kontrakcije kreću na dva minuta i posle sat vremena doktorka dolazi i konačno me vode u salu."

U strašnim bolovima koje je trpela, sve je morala da uradi sama.

"Sestra mi govori da odem u sobu po stvari, a ja joj objašnjavam da ne mogu i da ću se srušiti, na šta mi odgovara: ’Baš si razmažena, ajde sedi u kolica’. Terala me je da sama guram kofer, jer ona ne može i mene i stvari da nosi. Stavlja mi masku na lice, a ja ne mogu da dišem ni bez nje. Vodi me u sobu za pripremu, rade mi klistir i odlaze. Sestra mi kaže da odem da se ispraznim i istuširam, ja jedva hodam, molim Boga da se ne razbijem negde u onom wc-u, voda na tušu žuta i ledena. Završim sve i izlazim kad nema nikoga, bolovi sve jači, ja se hvatam za nogare od stola za pregled, jer nemam gde ni da sednem, uvijam se i derem, nema nikoga. Posle sat i po vremena dolaze moje koleginice sa faksa koje su tu na specijalizaciji, šokirane u kakvom me stanju zatiču i viču da se brzo prebacim u salu jer sam gotova i da ću da se srušim. Dok sam bila sama u pripremnoj sobi, čula sam kako svi panično trče u salu tri jer se u tom trenutku porađala dekanova rođaka, a ja u agoniji ležim bez ikakve pomoći."

Posle dva sata porođaj kreće dolaze babica i doktor, deru se da se ne napinje jer neće još da je porode.

"Babica mi govori da podignem noge, a ja na ravnom stolu od bolova i stomaka ne mogu nikako da se savijem i da ih dohvatim. Ona počinje da me grebe i štipa i baca mi noge da ih držim. U jednom momentu uzima neki dugačak instrument i počinje da gura u mene, ja se derem vičem sta je to (jer ne želim vakuum nikako), babica se dere i kaže da mora da prokine vodenjak (što znači da ona nema pojma da je meni vodenjak već pukao). Doktor isto viče i štipa me sve vreme govoreći kako ne znam da guram, a ja ne čujem ni sebe niti znam kada su kontrakcije od njenog dranja, od bolova i štipanja ne mogu ni da se koncentrišem, zuji mi u ušima. Dok se ona okrenula leđima, mladi specijalizant jako fin momak, šapuće mi na uvo kada da guram, a kada da čekam, u tom trenutku čujem babicu koja kaže: ’ Hajde da je rasečemo greota da se pocepa’ , seče me, ja guram i beba izlazi", nastavila je svoju priču Marija.

Iscrpljena posle svega, Marija je uspela samo na trenutak da vidi bebu, nisu je čak stavili ni na grudi. I dalje u strahu zbog svega što joj se desilo dobija telefon i ostaje sama naredna dva sata, nakon čega je konačno odvoze u sobu.

"Posle dva sata dolaze i odvoze me u sobu u kojoj je bila ta devojka (dekanova rođaka), kada me je ugledala počinje da plače i moli me da joj kažem šta se desilo i da li su me tukli. Ja zapanjena kao ma nisu, to je tako trebalo, sve je okej, na šta mi ona govori da me je čula iz druge sale i da je mogla da ustane došla bi do mene da vidi šta mi rade. Ja još uvek u šoku, zašto se ona nasekirala zbog mene. Dolazi čistačica iz sale, staje na vrata i tihim glasom me pita sa očima punih suza, da li sam dobro i da ne pričam nikome da je bila. Ja tada shvatam kroz šta sam prošla i da ništa nije bilo normalno, da ja nisam kriva i da sam bila maltretirana."

Ubrzo ulazi sestra i traži joj da ustane i ode da se istušira, Marija nema snage da ustane sama, međutim sestra je gura u kupatilo i kaže: "Ajde kupaj se, gledam te ako se srušiš." Smogla je snage da se istušira sa sve otvorenim vratima, dok su je druge žene gledale.

"Vraćam se u krevet i pitam kada mogu videti bebu, ona mi kaže posle. Vreme prolazi nema nikoga, sestra ulazi i ja je opet pitam, a ona kaže: ’Odmaraj, sutra ćeš’ . Zovem muža i kažem mu, on mi govori idi sama da je vidiš, ima da nam ukradu dete. Ja u panici bukvalno trčim niz hodnik, ne znam ni gde da idem, krvarim svuda, ulazim u boks sa bebama. Nema nikoga, zovem sestru da mi pokaže bebu, ona šokirana što sam tu i što se tresem i krvarim, uzima moju bebu, ali mi ne dozvoljava da je držim da se ne bih srušila sa njom. Ja je ljubim u rukicu i plačem jer moram nazad u sobu. Nisam oka sklopila, ujutru u pet donose mi bebu i ostavljaju. Niti mi kažu gde mogu da uzmem mleko, kako da je dojim, ništa."

Međutim i pored trenutka radosti što je konačno videla bebu, sutradan ponovo kreće nova tura maltretiranja:

"Oko 10 dolazi sestra i pita da li sam dojila, zašto nisam, beba povuče četiri puta i neće da krene mleko. Sestra besno izgovara: ’ Daj da vidim, pa šta ti nemaš bradavice’ uzima špric i vakuumom mi izvlači bradavicu i govori kako to moram non stop sama da radim. Kreće da izvlači, a meni kao noževima da me neko ubada od bola, a ona mi govori da to tako mora i da ne kukam. Beba naravno neće da sisa, srećom bila je tu mama koja je rodila treće dete i kaže mi gde da idem po dohranu. Trčim po mleko na drugi kraj jer mi beba plače, krvarim za sobom, dajem bebi mleko na špric ono izlazi na sve strane, beba se davi jer je špric prevelik. Prođe i to nekako, kako koja sestra dolazi, govori mi nemam mleko, druga da nemam bradavice, treća ti nećeš da dojiš."

Ponovo odvode bebu i vraćaju je sa zavijenom rukom i ramenom, uz objašnjenje da nije ništa strašno.

"Moj majčinski osećaj mi ne govori da je nešto strašno, ali me nervira zašto mi to niko nije rekao. Učila sam i znam da takav prelom nije opasan i da samo sraste brzo. Zbog bandažera ja ne mogu da je sama presvučem. 12 časova prolazi, niko ne dolazi da uzme bebu, ona vrišti ja trčim po mleko, ona opet vrišti, ja zovem da je presvuku, nema nikoga i sama je skidam, presvlačim, a ona ukakena do leđa, guza se ojela. Ja uspevam koliko toliko da je presvučem i vratim bandažer. Srećom, posle dva dana došao je red da idemo kući."

Na otpustu iz bolnice, upitala je dežurnu pedijatricu kada će da se povuku popucali kapilari u oba oka i od čega bi to moglo da bude, dobila je odgovor koji nije očekivala:

"Pupčanik joj je bio oko vrata, ja šokirana, ona me gleda kaže ček da vidimo da li su napisali to, kaže da nisu! Kako je to moguće, vidi moju zgranutu facu jer ja nemam pojma o tome. Rekla sam samo da napiše da mogu kući sa bebom, jer ne mogu više da budem u bolnici i krećem opet da plačem. Odlazim u sobu i čekam da krenemo kući, grudi me bole ubijaju, sve se upalilo. Odlazimo kući, ne mogu da dojim jer sam dobila mastitis. Narednih 15 dana pijem antibiotike i borim se sa temperaturom, zapadam u depresiju. Sve te slike su mi i dan danas pred očima."

Kada je danas pitaju druge žene da li je bolan porođaj, ona odgovara: "Ne, ali bolelo me je sve drugo, način na koji su se ophodili prema meni i to nikada neću zaboraviti."

(Stil/ Yumama)