Narodni pokret za državu: Povratak u Miloševićevo doba

Kao i svaki autoritarac, i Aleksandar Vučić je opsjednut homogenizacijom stanovništva, famoznim narodnim jedinstvom. Vučiću jedinstva nikad dosta, ne postoji stupanj nacionalnog jednoumlja koji bi zadovoljio suštinski diktatorske porive predsjednika Srbije.

Nalazi se na čelu najjače i najbrojnije partije u Srbiji, ima neprikosnovenu vlast nad celom državom i svim institucijama, kontroliše većinu medija, odlučuje bukvalno o svemu, sa druge strane ima nemoćne i malobrojne protivnike, ali sve to ne ispunjava Vučića osećanjem spokoja. Čak i u društvu uređenom po modelu kasarne, uvek se nađu neki inokosni pojedinci koji razmišljaju svojom glavom i odbijaju da marširaju u stroju, remeteći tako narodnu slogu.

Predsednik je odlučio da dodatno pojača nacionalno jedinstvo i najavio formiranje Narodnog pokreta za državu. Vučić i njegovi partijski poslušnici nisu baš detaljno objasnili kakav će to pokret biti, ali su dali neke naznake. Pokret će biti nadstranački, obuhvataće stranke, ali i pojedince. Nastanak pokreta Vučić opravdava složenim geopolitičkim trenutkom i famoznim stanjem opsade.

“U ovim uslovima, kada smo pritisnuti spolja, važno je da angažujemo sve pametne ljude iz stranaka i van njih, ljude koji su za normalnu i pristojnu Srbiju, da se ujedinimo, da udružimo znanje koje imamo”, rekao je predsednik.

Snovi totalitarnog uma

Svi treba da se ujedinimo kako bismo izdržali strašna iskušenja koja stoje pred nama. Na tome treba da se angažuju “svi pametni ljudi”, a pre svega “intelektualci, prava elita, za normalnu, pristojnu, racionalnu Srbiju budućnosti”. Prava elita su, naravno, intelektualci koji podržavaju Vučića, uglavnom iz koristi, a svi ostali, pogotovo oni kritički nastrojeni su, naravno, lažna elita. Totalitarni um jednostavno ne zna za prirodnu raznolikost i pluralitet društva, za njega su svi koji drugačije misle naprosto izdajnici.

Vučić određuje šta je “normalna i pristojna Srbija”, a ko god se nađe van budućeg pokreta očigledno će biti protivnik takve normalnosti i pristojnosti. A biće i protivnik naroda i države, što se vidi iz samog imena novog pokreta. Kad već nije u mogućnosti da uvede jednopartijski sistem koji mu je srcu najbliži, Vučiću ostaje da pravi nadstranački pokret kako bi dodatno suzio prostor demokratije i pluralizma.

Pošto predsednik ima veći rejting od svoje stranke, to mu daje dovoljno manevarskog prostora za ovakve poteze. Na to ga je primorala i odlučnost međunarodne zajednice da se sklopi mirovni sporazum sa Kosovom. Vučić je prinuđen na saradnju, makar samo formalnu, što mu je uzdrmalo status “vrhovnog patriote” i otvorilo prostor desničarskim partijama i liderima da se kandiduju za tu nezvaničnu funkciju.

Programska načela

U javnosti se vode rasprave o tome kako će izgledati taj Vučićev Narodni pokret za državu, spekuliše se o njegovom karakteru i programu, jer njegov idejni tvorac nije dao dovoljno informacija, što ostavlja prostor za domišljanje. Međutim, nema potrebe za pretpostavkama, pošto je Milorad Vučelić, šef Večernjih novosti po milosti Vučićevoj, u svojim novinama već objavio program budućeg pokreta pod rečitim naslovom Srpska sloga.

Nekadašnji prvi operativac Miloševićeve ratnohuškačke propagande, a današnji Vučićev propagandista izneo je osnovna ideološka i programska načela svenarodnog pokreta. Tu su se našla sva opšta mesta nacionalističke ideologije koja su posle tri i po decenije besomučne propagande postale neupitne dogme. Tu je vojna neutralnost i otpor svakome ko želi pristupanje NATO paktu, čuvanje pretenzija na teritorije gde žive Srbi (Kosovo, Republika Srpska, Crna Gora); nezaobilazna odbrana Kosova, ali na vučićevski način, kroz pregovore o međunarodnim planovima. Zatim, tu je oslanjanje na ključne institucije srpskog naroda: Srpsku rpavoslavnu crkvu, Srpsku akademiju nauka i umetnosti i Vojsku Srbije.

Što se tiče spoljne politike, program predviđa jačanje “čeličnog prijateljstva” sa Kinom, neuvođenje sankcija Rusiji, te velikodušno uvažavanje manjine koja je za Evropsku uniju, ali uz trajno protivljenje krilatici Evropa nema alternativu, što praktično znači odustajanje od evropskih integracija. To je jasno i iz stava da ne treba “EU poistovećivati sve one silne antisrpske rezolucije i izjave koje nam svakodnevno stižu iz Evropskog parlamenta”. Navikao Vučelić na autokratiju, pa zaboravio da odluke koje donose parlamenti nešto znače. A te rezolucije nisu antisrpske, već su usmerene protiv nedemokratskih, autokratskih odluka naprednjačkih vlasti koje su, pre svega, štetne po građane Srbije.

Slogom protiv pluralizma

Vučelić ne predviđa kraj višepartijskog sistema, već širokogrudo dozvoljava strankama da i dalje postoje: “Stranačka raznolikost i raznoglasnost neće biti dovođena u pitanje, što, takođe, možda može biti važno”. Dakle, razmišljalo se o ukidanju višepartijskog sistema, ali se od toga odustalo, jer smo ipak na evropskom kontinentu, dozvoliće vladajuća oligarhija postojanje i nekakvih partijica, jer to “može biti važno”.

Osnova demokratije je Vučićevim propagandistima nešto što može, ali ne mora biti važno. Raznolikost, pluralizam, borba različitih ideja, šarolikost društva i političkog života bez kojih je nezamisliva savremena demokratska država je za tvorce Narodnog pokreta nešto nepoželjno. Njima je mnogo bliži onaj princip o jednom narodu, jednoj partiji i jednom vođi.

Vučelić ponavlja floskulu o srpskoj neslozi koja nas je toliko puta skupo koštala u istoriji, “pogotovo u bratoubilačkom ratu u Drugom svetskom ratu”, ali zaključuje da je stanje danas mnogo bolje. Nikakve nesloge više nema, jednoumlje je zavladalo skoro čitavim društvom: “Razlike postoje i uvek će postojati, ali su one danas u razmerama 80 ili 90 prema 20 ili 10 odsto”. Toj zanemarljivoj manjini će vladajući ideolozi i političari velikodušno dozvoliti da postoji, bar za sad. Ipak Srbija nije Rusija, mada bi mnogi želeli da postanemo totalitarna država.

Po uzoru na Putina i Miloševića

I sam Narodni pokret za državu podseća na projekat Vladimira Putina Sveruski narodni front koji je stvoren 2011. godine. Front je takođe bio nadstranački, u njega su ušle razne organizacije i pojedinci, sindikati, omladinska udruženja. I Putin je tada koristio istu retoriku koju danas upotrebljava Vučić: država i narod su ugroženi, zato ih treba braniti, okupiti se i homogenizovati oko voljenog vođe. Istu logiku sprovodili su svi totalitarni i autoritarni pokreti u istoriji.

Ista je i logika isključivanja nepodobnih, svih koji drugačije misle, jer oni postaju neprijatelji naroda. U manifestu Narodni front – za Rusiju! pisalo je: “Pozivamo sve koji su za Rusiju da se pridruže Narodnom frontu”. A ko nije u Narodnom frontu, taj je protiv Rusije; ko nije u Narodnom pokretu za državu, taj je protiv naroda i države. Jeftini trik koji uvek upali u zastrašenim i zarobljenim društvima bez demokratske tradicije.

Ne podseća Vučelićev program samo na današnju Rusiju, već i na jedan istorijski period u našoj zemlji. Homogenizovano društvo odano jednom vođe, 80 ili 90 posto stanovništva okupljeno oko nacionalnog programa; otpor evropeizaciji i demokratizaciji; SANU, SPC i vojska koje stoji na strani političke oligarhije na vlasti – sve to neodoljivo podseća na rani period vladavine Slobodana Miloševića. Tada su se sve ključne instance društva i države ujedinile oko velikosrpskog programa i novog vožda koji je obožavan kao mesija. Gde je to završilo, dobro znamo: u ratovima, razaranju, zločinu i genocidu, u sramoti i beščašću. Gde će završiti nova homogenizacija Srbije ne znamo tačno, ali je sigurno da takav put neminovno vodi u propast.

Jedinstvo crkve i vojske

Kuda smo se to uputili moglo se videti i na nedavnom sastanku ministra odbrane Miloša Vučevića i patrijarha Porfirija. Ministar je obznanio da je Srbiji danas “nasušno potrebno jedinstvo države, crkve i naroda, jedinstvo vojske i crkve”. Vučević je dodatno obrazložio svoju ideju: “Mislimo da je to jedinstvo prirodan tok i ono što je neprirodnim putem bilo prekinuto pre nekoliko decenija danas dobija one obrise kako treba da bude i što proizilazi iz karaktera i bića našeg naroda i naše države, naše crkve i naše vojske”. A i patrijarh je imao šta da kaže: “Nema ništa prirodnije nego da sveštenici budu uz svoj narod. Ako je igde potrebna duhovna podrška, duhovna orijentacija i duhovna uteha među ljudima onda je to zasigurno potrebno u vojsci.”

Trebalo bi podsetiti duhovnike, ministre, predsednike, političare, ideologe i propagandiste da mnogohvaljeno jedinstvo vođe, naroda, države, partije, crkve i vojske nije karakteristično za demokratska uređenja, već za neke druge, znatno kukastije poretke. Valjalo bi građane Srbije još jednom podsetiti na ono što Klaus Tevelejat piše u trećem tomu studije o fašizmu Muške fantazije, u poglavlju Nacija: “Jedinstvo o kojem fašist govori je, prema tome, nasilni spoj tlačitelja i potlačenih u jednu dominantu. Jedinstvo uopšte označava stanje dominacije a ne, recimo, stanje jednakosti”. Da ne bude posle kako vas niko nije upozorio na vreme.