Mjesecima u teškim mukama: Stevu niko neće da operiše, a to bi moglo da ima stravične posljedice

Stevo Vorković (67) iz Beograda već mjesecima živi u teškim mukama i svakodnevno traži način kako bi spriječio da mu crijeva ne izađu iz stomaka.

Razbolio se 2013. godine od raka debelog crijeva. Liječio se, ali mu je zbog bolesti na kratko ugrađena stoma. Bolest mu se, na žalost, ponovo vratila.

U oktobru 2016. godine ljekari u Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije ponovo mu ugrađuju stomu. Sada za stalno. I tada počinju njegovi problemi.

- Pored stome sam imao operativnu ranu. Jedno veče podigao sam košulju i primetio da mi nešto viri iz te rane. Pipnuo sam i to se vratilo u stomak. Međutim, kada sam sklonio prst, to nešto je ponovo iskočilo napolje. Blago je reći da sam se uplašio. Odjednom me je zaboleo želudac, rana je popustila i sva creva su mi ispala iz stomaka. Brzo sam stavio neku krpu i pritisnuo stomak - kroz bolnu grimasu prisjeća se za “Blic” Stevo Vorković.

Hitna pomoć je ubrzo stigla i Stevu su prebacili prvo u Urgentni centar, odakle je upućen u KBC Zvezdara. Tamo su ljekari konstatovali da mu je pukla operativna rana. Hitno je operisan i sve je bilo sanirano. Bar je tako on mislio.

Nakon mjesec dana horor se ponavlja. Samo ovoga puta crijeva mu izlaze preko stome.

Ponovo se za pomoć obraća doktorima u KBC Zvezdara, ali ovog puta oni ga upućuju u Institut za onkologiju, jer su mu oni ugradili stomu.

- I na Institutu za onkologiju su odbili da mi pomognu. Konzilijum je doneo zaključak da mi je tanak trbušni zid i da ništa ne mogu da urade. Uputili su me u dom zdravlja da vidim sa njima da li oni mogu da mi reše problem. I tako su me svi pustili da se sam snalazim - prepričava Stevo.

Od tada svaki dan smišlja nove načine kako sebi da pomogne. Kroz kiseo osmijeh kaže da je primoran na to jer bi u suprotnom mogao da ostavi crijeva na ulici.

- Sada sam stavio neki karton preko stome i preko toga obmotao lastiš da mi drži creva. Šta ću. Moram. Znam isto tako da još dugo neću živeti. Bolest je uznapredovala. I zato molim doktore da mi pomognu. Da se ne mučim i ne patim. Da mi olakšaju bar ovo malo vremena koliko ću još živeti. Ne mogu ni da objasnim kakav je osećaj kada svojim rukama moram da vraćam creva u stomak. Nemam prave reči za to - drhatavim glasom kaže Stevo.

Objašnjava i da noćima ne spava. Plaši se da se naglo ne pomjeri i da ne napravi haos u posteljini.

- Mislim da svakom bolesnom čoveku treba da se olakša, bar koliko toliko, da se ne muči - zaključuje Stevo.