Povratak Vuka Jeremića: Jednom dželat, uvek dželat

Ovih dana kroz sva vrata u srbijansku javnost povratio se Vuk Jeremić, nekadašnji Tadićev pionir i omladinac, a zatim i ministar ino poslova Srbije, koji je pokušao internacionalizovati svoju političku karijeru. Kako u tome nije uspeo, bar ne u meri svojih visokih ambicija, vratio se u prirodni, blatnjavi i sluzavi ambijent koji je i sam stvarao.
Postavimo okvire, za početak.

Bio je to naizgled običan dan, malo drugačiji od drugih jer je bilo tačno četiri godine od pada Slobodana Miloševića. U vojnom objektu "Karaš", u topčiderskoj kasarni oko devet časova ujutru čula se pucnjava. Nekoliko minuta kasnije nađena su dva pripadnika Gardijske brigade koji su bili na straži. Dragan Jakovljević nije davao znake života. Dražen Milovanović je još bio živ.

Istraga nezavisne komisije, koja je osnovana ne bi li se otkrilo kako su tog 5. oktobra stradali dvojica gardista, je pokazala da je na njih pucalo treće lice. Pokazalo je to i veštačenje američkog FBI-a. Uzalud. Zvanična vojna straga je pokazala da su se dva vojnika, omladinca tek stasala, međusobno ubila. Kako i zašto, to već nije bilo na toj komisiji da istražuje. Istina, nije to pokazala, niti je to bio zadatak ni nezavisnoj komisija, ali u tom slučaju se otvara bezbroj pitanja koja državna komisija, pa i država prećutkuju, a još manje žele da odgovore na njih.

Jedno od njih i najvažnije je, šta su to dvojica gardista videla, a što izgleda nisu smela da vide, da je neko tamo odlučio da ih na licu mesta smakne i tako im zauvek zatvore usta.
Jedna od teorija, koje su sasvim realne, je da su videli tada najtraženijeg haškog begunca, Ratka Mladića koji se prema nekim izveštajima baš i krio po vojnim objektima u to vreme, druga je da su svedočili švercu oružja od čijeg novca se navodno finansiralo skrivanje tada haškog begunca. Ima još ali nema smisla ići dalje.

Očekivalo se da bi i sam Ratko Mladić, nakon što je konačno uhapšen, mogao reći nešto o svom kretanju u to vreme i da otkrije da li je on zaista mogao biti razlog za njihovo smaknuće, ali bilo bi previše očekivati od čoveka kova Mladića da ga zanimaju dva mlada života, pored tolikih čiju smrt je skrivio.

Zašto sad sve ovo pišemo i kakve veze ima to sa Jeremićem? Pa, eno, saslušali Vuka Jeremića nedavno u sudu zbog toga slučaja jer je on u to vreme bio savetnik predsednika Srbije, Borisa Tadića, koji je po defaultu bio i vrhovni zapovednik oružanih snaga,u ono vreme, vojske Srbije i Crne Gore. I zato jer je navodno bivši načelnik Generalštaba Branko Krga izjavio onomad da mu nije jasno kako i zašto ga je o pogibiji gardista obavestio upravo Vuk Jeremić.

Na stranu političarenje, predizborne igre, i pitanje zašto je Vuk Jeremić tek sad saslušan? Naravno, morao je biti saslušan odavno ali nije. A zašto? Zato jer Srbiji, bilo onoj pod Tadićem, bilo ovoj pod Vučićem, ako tu neke razlike uopšte ima, nije stalo da otkrije istinu.

Da, to je Srbija kontinuiteta i to ne samo u odnosu na Tadića i Vučića, već i u odnosu na Miloševića i u tom smislu onaj prethodni 5. oktobar nije ama baš ništa značio.
Sistem koji je stvorio Ratka Mladića nasledio je sistem koji ga je čuvao i koji i danas itekako pazi na njegov lik i delo.

Vuk Jeremić? Danas se poziva na nasilje Vučića i vlasti koji su ga pozvali na saslušanje, iako su to porodice poginulih odavno tražile. Odjednom, Vuk Jeremić postaje žrtva sistema, spominje čak Savamalu i bespravno rušenje objekata, u pokušaju da diskredituje aktuelne vlasti i da se dodvori toj, nazovi, građanskoj Srbiji, pa čak i da postane predvodnik opozicionog krda na predstojećim predsedničkim izborima.

Naravno, rušenje se ne može uraditi bez saznanja vlasti, baš kao što se ni ubistvo dvojice gardista ne može desiti a da vlasti, oni koji su na vrhu tog zapovednog lanca ne znaju šta se desilo. To ne bi možda dovelo do toga da se od njih traži odgovornost, jer znamo koliko i kako su se lako odmetale razne paravojne formacije, koliko je uticaja u sve to imao i organizovani kriminal, ali nakon odluke da se sve gurne pod tepih, baš kao i slučaj Savamale, ih svakako čini onda, u najmanju ruku saučesnicima ili u potpunosti nesposobnima, što opet povlači pitanje da li su pravi ljudi na pravo mestu. Povlači i pitanje morala.

Ha, moral.

Sve je ovde tako relativno i sve se tako brzo zaboravlja. Juče dželat, danas žrtva istog tog sečiva kojim je sam rukovodio. Teško. Jednom dželat, uvek dželat u kom god se obliku pojavio i čiji god dres navukao. Isto pravilo važi i za vladajuće. A žrtve?

Opet ću. Koje žrtve?