Silom na silu ili...

Da li su nam stvarno toliko isprali mozgove i toliko nas navukli na onu „mir, mir, mir, niko nije kriv“ priču? Da li je to jedna od najvećih prevara kapitalizma, pa i neofašizma, koja nam je nametana putem raznih mirovnih seminara, kreativnih radionica koje traže proaktivni pristup i koji kua je to „proaktivni pristup“? Mi vama novac a vi brusite ideje, pravite šarene naduvane objekte, slikajte to, ako je moguće sa našim logom u pozadini, šerajte, lajkajte...Smješkajte se na tim fotografijama. Popišite prisutne. Obavezno uzmite njihove podatke. Nije važno ko su, šta su, odakle su, dele li sa vama ideje koje ste razradili, mada uglavnom dele jer ne bi ni bili tu. 

A onda kad dođe vreme za delanje, kad se treba suprotstaviti nasilnicima, koji nisu pohađali slične seminare, onda izađemo pred njih sa svom svojom kreativnošću, pevamo, plešemo, grlimo se sve dok se ne isuče poneki pendrek, ili dok pokoji policijski kordon ne napravi odmak od nas i njih, te im tako omogući nesmetanu destrukciju. Istina, nekad to bude pod okriljem mraka kad naša samozadovoljna bića utonu u san ali rezultat je isti – poražavajući. 

Nedavno pričam sa drugarom, Bojanom Krivokapićem, koji za sebe kaže da je jugoslovenski pisac, baš o tome, kako sam nam napumpali glave pacifizmom i kako iznova gubimo bitke, jednu po jednu, jednu za drugom i kako treba uzeti u obzir i nasilje kao mogućnost jer ni Drugi svetski rat se nije dobio čarobnim štapićem. Sad ćete vi reći da je daleko Drugi svetski rat i da nema smisla upoređivati današnju situaciju sa onom pred početak rata. Naravno, drugačije su okolnosti ali šema i šabloni se ne menjaju. Još davno je Umberto Eko prepoznao 10 tačaka koje svakako možemo prepoznati i u ovom našem društvu. Prva kaže: 

„Prvo obeležje fašizma je kult tradicije“. Poznato? 

O svemu ovome razmišljam i iz drugog ugla, iz ugla one druge strane. Ta druga strana ne preza od nasilja, od govora mržnje, nju ne brine previše da li je to zakonski kažnjivo, a posebno je ne zanimaju argumenti. Ona ima silu, a često i debelu materijalnu podlogu za njenu primenu, ali i da nema takvu podlogu, opet je priča slična. Argument sile je jedini jezik koji poznaje i jedini jezik koji barem donekle poštuje. 

Hajde se takvom dripcu obratite na jedan fin, odmeren način, ili mu okrenite leđa jer ne želite sukob sa njim. Mislite da vas neće napasti s leđa i izmlatiti motkom, nogama, pa čak i nečim gorim?

Sad, nije da ovde želim da dam prednost nasilju jer znamo da nasilje rađa nasilje i da je to jedan začarani krug iz kog je gotovo nemoguće izaći. Želim samo da problematizujem dosadašnji pristup i odnos prema nasilju, da se preispitamo šta mi to stvarno želimo da postignemo, pod kojim uslovima, na koji način? 

Da li smo spremni na najgore ili ćemo se jednostavno u ključnom trenutku povući, napustiti područje borbe i otići u neke toplije ili hladnije predele, u zavisnosti od afiniteta i odatle gledati dalje propadanje. 

Komformizam i strah su najveći neprijatelji bilo kakvog ozbiljnijeg delanja, delovanja. Na ono prvo smo se lako dali navući, a ovo drugo nam je usađeno sa tim što jedno drugo prečesto idu zajedno. A tu je i odgovornost. 

Ne znam kako vi, ali meni se čini da je vremena sve manje i manje. Okovi nam neće doći odjednom, kuvamo se postepeno i samo ćemo jednom ustanoviti da su nam mogućnosti kretanja i izražavanja minimalne, ako i tolike. A onda će biti kasno. 

Da, nasilje bi značilo i kraj ovakvog sveta kakvog poznajemo. Ako je vama dobro onda ništa. Ako nije bojim se da ni vremena za razmišljanje nije preostalo puno.