"Imala sam najbolju drugaricu 17 godina"

Imala sam najbolju drugaricu 17 godina. Mogla bih reći sestricu. Bila je mlađa, rasejanija, puno veći avanturista od mene, ovisnik od izazova i adrenalina. Ja sam joj bila ta koja je govorila nemoj, čuvala dok je ipak uradila glupost i na kraju bila uz nju kad je ispaštala zbog posljedica. Mislila sam da će sve to proći kad odraste, da će se uozbiljiti. Odrasla je, upisala fax i ušla u vrtolog studentskog ludila. Izlazila svaki vikend, pa sve više i radnim danima, više bila olešena od alkohola (nekad i droge) nego trijezna, spavala bukvalno s bilo kim i bilo gdje, nekad sama nije znala gde se probudila... a ja sam mogla stajati i gledati, jer me više nije slušala, nisam joj bila potrebna, probleme je rješavala novom pijankom s novim "društvom". Prekinula sam prijateljstvo. Nisam mogla gledati kako se uništava. A još mi je stalo. Duša mi se raspada svaki put kad pomislim na nju. Preko ljeta ide da radi u inostranstvo, svako veče se molim da ne uradi neku glupost i da se vrati čitava.